Херојева кућа страве

Савинац – Села Шарани и Дренова имају заједничку варошицу Савинац. Име му је по нашем највећем свецу чији је коњ, по легенди, овде у камену отиснуо копито, а из отиска потекла вода. Али, о томе неће овде бити ни слова више. У Дренови смо, у родној кући Драгомира Дражевића, народног хероја из НОР-а. Погинуо је, баш као и сва три његова сина Бранко, Милош и Душан, у рату. Успомену на њега "дично поколење" чува у имену једне улице у Горњем Милановцу и у бронзаном попрсју на Брду мира. Пламичак сећања на хероја још тиња у родној кући, а неће дуго: синовац Јован и синовице Чедина и Борка, све троје без порода, давно су прошли зенит живота.

Херојева родна кућа! Да ли сте гледали енглески филм "Пад куће Ашерових"? Амбијент хичкоковски, недостају само глумци и – радња би могла да крене. Под земљани, из собе се, кроз таваницу и кров, види парче неба, креч на зидовима од пре неколико деценија; шпорет, астал и једна столица, два кревета – читав намештај. Посвуда вишегодишња чађ и паучина. Има сијалица, али седам година не светли: неплатишама искључена струја.

Јован (78), као лик са Гојиних слика, ствараних пред крај живота, у полулудилу. Чедина (72), непокретна, шлогом за постељу прикована. Најмлађа Борка (64) и сама је оронула од бриге и немаштине.

То вам је родни дом народног хероја и тројице његових синова палих "за слободу својему народу".

– Била је наша кућа некада од јачих у селу, али време је учинило своје, а људи нису учинили своје. Нису чак ни у време кад су борци НОР-а били на цени. Јесте, посећивали су нас из борачке организације, предлагали да се кућа претвори у спомен-дом нашег стрица и наших рођака, истоварили су у авлију два камиона шљунка, па су после и то отерали на другу страну – прича нам Борка, мирно, старачки, помирена са судбином.

Милиша Николић, председник Месне заједнице "Савинац", рече да су били спремни да поправе кућу, али да се са "укућанима никако није могло разговарати", да су "чудни људи", па је шљунак одвезен на другу страну. У ОО Субнора у Горњем Милановцу шире руке, немоћни су, немају никаквих средстава ни утицаја. Лебди логично питање: зашто су пропустили толике деценије кад су имали и пара и угледа.

Сазнајемо још да Дражевићи по воду иду на извор, готово сат хода до тамо и натраг, а кад су снегови високи оду код првог комшије с флашом. Комшија не брани, али се намршти, није му по вољи. Јован углавном ћути – говоре његове крупне, унезверене очи. Чедина и да хоће не може да изусти реч. Говори само Борка:

– Добијамо пет хиљада динара месечне помоћи, таман да сестри купимо лекове и пелене(!). У кући имамо брашна, зејтина и шећера, свега помало, и две-три свеће да се, увече, можемо гледати. Тако нам намењено да брат и нас две сестре живимо без брачних другова, нити се он женио, нити смо се ми удавале. Тја, судбина, ваљда.

Тешко је, без велике потребе, дуже остати у Дражевића "кући без куће". Одлазимо преко авлије брзо, као да бежимо, као да смо и сами кривци. Пролазимо кроз оронулу авлијску капију, усамљеног сведока да је око куће некад била ограда која је, кад мећава с планине Рожањ одсече Дражевиће од света – дирек по дирек, летва по летва – завршила у чађавом шпорету.

Јануар опет завејава снегом пртине и зечје трагове по Дренови. Могу ли икакви снегови бели завејати траг нечијих заборава и небриге, толико дубок траг у родној кући народног хероја?