ЕУ ће и даље збуњивати Американце

Вашингтон – Американцима je, нема сумње, тешко објаснити зашто би требало да буду узбуђени због ирског прихватања Лисабонског уговора. Кад им се каже да ће ЕУ боље функционисати по новом уговору, вероватно ће желети да знају да ли то значи да ће се Европљани више ангажовати у вези са глобалним питањима. Као што ми од Европљана тражимо да цене наш стални напредак у области енергетске политике и здравствене заштите, тако би Американци требало да поздраве ирско „да” као добру вест. Зашто? То је корак напред ка већој одговорности ЕУ у међународним питањима.

Ирско „да” је предуслов да се доврше институционалне реформе које су представљале другу страну проширења Уније. ЕУ се последњих година заглавила, готово опсесивно фокусирана на сопствену унутрашњу реформу, пошто је осетила жаоку када су европски бирачи одбацили већу политичку интеграцију. Упоредо с новом немачком владом десног центра, напредак са Лисабонским уговором створио је тренутак када треба подстаћи Европљане да испуне своје глобалне аспирације.

Побољшања која носи „Лисабон”, када буде спроведен, донеће скроман напредак. Он неће донети одговор на питање Хенрија Кисинџера који број окренути када хоћеш да разговараш са „Европом”, али биће од помоћи. Мораћете да одлучите о чему желите да разговарате: ако је то конкуренција и борба против монопола треба да позовете Европску комисију јер она доноси одлуке у тој области. Ако је у питању спољна политика треба да позовете Европски савет, где седи високи представник за заједничку спољну и безбедносну политику (иако ћете желети да чујете и релевантне националне престонице, које задржавају контролу над својом спољном политиком).

Уместо постојећег система, са ротирајућим председавањем међу чланицама на шест месеци, постојаће председник Европског савета са двоипогодишњим мандатом. Већ су почела ценкања и спекулације ко би могао да буде први председник Европског савета (Тони Блер? Мање познати Европљанин попут Луксембуржанина Жан-Пол Јункера?), али то је неизбежно и не би требало да одвлачи пажњу од суштине. (Лакнуло би ми кад бисмо сви пристали да занемаримо одуговлачење чешког председника Вацлава Клауса, који треба да испуни своју обавезу и потпише Лисабонски уговор већ усвојен у чешком парламенту. Зар не мари како ће се то лоше одразити на његову земљу унутар ЕУ?)

Европска унија ће, ипак, и даље збуњивати Американце (као што збуњује, да будемо правични, и многе Европљане), али она не заслужује ниподаштавајуће погледе које јој повремено упућују поједини посматрачи у САД. Разлог је делимично у томе што Американци покушавају да је виде као „сједињене европске државе”. ЕУ није влада Европе и њене институције вероватно никада неће личити на оне националне, али она је сама по себи важан играч у многим областима у којима морамо да сарађујемо.

Председник Обама је јасно изнео свој став да САД не могу саме да решавају светске проблеме. Ипак, Американци би требало да направе корак даље у сфери јавне дипломатије и да увере Европљане да је јака ЕУ у интересу Америке. Иако је таква била политика сваког америчког председника у последњих неколико деценија, заоставштина ирачког рата која нас је поделила садржи, између осталог, и сумњу да Америка заправо жели да подели Европу како би једнострано водила сопствену политику. Наравно, нећемо се сложити у свему, а Американци и Европљани имају дубоке и постојане несугласице о питању употребе силе у међународним односима. И поред различитих мишљења не би требало да одбацимо наш заједнички интерес да решавамо проблеме с којима се суочавамо са обе стране Атлантика.

Политички директор УСГЛЦ (U. S. Global Leadership Coalition)