Џез као синоним слободе

Томаж Станко слови за једног од најбољих и најрафиниранијих џез трубача данашњице. Каријера пољског инструменталисте траје готово пет деценија. Као дипломац Музичке академије у Кракову, инспирисан својим музичким гуруом Мајлсом Дејвисом, али и радом Орнета Колмана или Џорџа Расела, Станко формира свој први бенд. Од тада до данас Томаж Станко је синоним авангардног и фри џеза.

Чувени инструменталиста и аутор наступиће другог дана Београдског џез фестивала, у петак, 30. октобра у Дому синдиката. Иако о фестивалу, који слави 25. рођендан, не зна много, о Београду и бившој Југославији Станко и те како има шта да каже:

– Не свирам често у земљама, као што су Србија или Босна, али везују ме посебна сећања на бившу Југославију. Давне 1956. године био сам у Сарајеву на једном интернационалном скупу. Било је то моје прво путовање у „западну Европу”, јер смо Југославију ми у то време сматрали Западом. Сећам се да сам неколико сати провео у Београду, јер сам путовао возом. Сећам се дивних улица, атмосфере, све ми се свидело...

Тренутно промовише нови албум „Dark Eyes”. Зато ће део концерта на Београдском џез фестивалу бити посвећен новом албуму. Како каже у интервјуу за „Политику”, његова музика репрезентује тамну страну живота.

– Знате, живот има две стране – срећну и мрачну. Само тада је потпун. А ја сам помало мрачан човек, меланхоличан. Можда је то тако због земље из које потичем. Мислим да кроз музику рефлектујем своја интимна расположења.

А музиком се заразио од оца. Иако му је отац био судија у Пољској, имао је велику страст – музику. Свирао је, како Станко каже, маестрално виолону.

– Музика је увек била присутна у нашој кући. Сестра ми је свирала клавир, а ја сам почео са клавиром, а онда сам се пребацио на виолину. Међутим, нешто касније није ме више интересовала класична музика, јер сам се заљубио у трубу. Срећом отац је разумео моје интересовање за џез.

Присећа се како је одувек имао предиспозиције за џез и такав начин живота. Прича нам како је крајем педесетих џез у Пољској био синоним за слободу и западну културу.

– Нарочито у том комунистичком периоду када је владао потпуни мрак. Мислим да код вас за време Тита није било тако, чини ми се да сте били слободнији. Ми смо били потпуно затворени, цензура је била на снази, а џез је некако било могуће свирати. Од тада је за мене џез синоним анархије. А и у мени се пробудио неки бунт и нисам желео да свирам оно што се учи у школи, већ џез и да будем анархичан и живим ван живота.

За разлику од комунистичког времена у коме је одрастао, данас је у Пољској много тога другачије. Не као у Њујорку, у коме живи, али слично. Али сматра да у џезу више нема анархије.

– И у рокенролу више нема оне анархије. Чак је и хипхоп изгубио свој почетни бунт. Мало је данас младих генерација музичара које нису комерцијално оријентисане. Тешко је рећи шта је будућност џеза. Знате, то је музика стара више од сто година.

За разлику од многих, Томаж Станко воли да његова музика има јасан правац – од комплексности до једноставности. А бити једноставан је најтеже достигнуће.

– Некоме ће то чудно изгледати, али ја волим и најједноставнију поп музику. Сећам се да сам био велики обожавалац Жилијет Греко, многих француских шансонијера, касније сам волео да слушам и Марлија, а нисам имун ни на хипхоп, примера ради на оно што ради Снуп Дог. Заправо, волим сваку добру музику.