Džez kao sinonim slobode

Tomaž Stanko slovi za jednog od najboljih i najrafiniranijih džez trubača današnjice. Karijera poljskog instrumentaliste traje gotovo pet decenija. Kao diplomac Muzičke akademije u Krakovu, inspirisan svojim muzičkim guruom Majlsom Dejvisom, ali i radom Orneta Kolmana ili Džordža Rasela, Stanko formira svoj prvi bend. Od tada do danas Tomaž Stanko je sinonim avangardnog i fri džeza.

Čuveni instrumentalista i autor nastupiće drugog dana Beogradskog džez festivala, u petak, 30. oktobra u Domu sindikata. Iako o festivalu, koji slavi 25. rođendan, ne zna mnogo, o Beogradu i bivšoj Jugoslaviji Stanko i te kako ima šta da kaže:

– Ne sviram često u zemljama, kao što su Srbija ili Bosna, ali vezuju me posebna sećanja na bivšu Jugoslaviju. Davne 1956. godine bio sam u Sarajevu na jednom internacionalnom skupu. Bilo je to moje prvo putovanje u „zapadnu Evropu”, jer smo Jugoslaviju mi u to vreme smatrali Zapadom. Sećam se da sam nekoliko sati proveo u Beogradu, jer sam putovao vozom. Sećam se divnih ulica, atmosfere, sve mi se svidelo...

Trenutno promoviše novi album „Dark Eyes”. Zato će deo koncerta na Beogradskom džez festivalu biti posvećen novom albumu. Kako kaže u intervjuu za „Politiku”, njegova muzika reprezentuje tamnu stranu života.

– Znate, život ima dve strane – srećnu i mračnu. Samo tada je potpun. A ja sam pomalo mračan čovek, melanholičan. Možda je to tako zbog zemlje iz koje potičem. Mislim da kroz muziku reflektujem svoja intimna raspoloženja.

A muzikom se zarazio od oca. Iako mu je otac bio sudija u Poljskoj, imao je veliku strast – muziku. Svirao je, kako Stanko kaže, maestralno violonu.

– Muzika je uvek bila prisutna u našoj kući. Sestra mi je svirala klavir, a ja sam počeo sa klavirom, a onda sam se prebacio na violinu. Međutim, nešto kasnije nije me više interesovala klasična muzika, jer sam se zaljubio u trubu. Srećom otac je razumeo moje interesovanje za džez.

Priseća se kako je oduvek imao predispozicije za džez i takav način života. Priča nam kako je krajem pedesetih džez u Poljskoj bio sinonim za slobodu i zapadnu kulturu.

– Naročito u tom komunističkom periodu kada je vladao potpuni mrak. Mislim da kod vas za vreme Tita nije bilo tako, čini mi se da ste bili slobodniji. Mi smo bili potpuno zatvoreni, cenzura je bila na snazi, a džez je nekako bilo moguće svirati. Od tada je za mene džez sinonim anarhije. A i u meni se probudio neki bunt i nisam želeo da sviram ono što se uči u školi, već džez i da budem anarhičan i živim van života.

Za razliku od komunističkog vremena u kome je odrastao, danas je u Poljskoj mnogo toga drugačije. Ne kao u Njujorku, u kome živi, ali slično. Ali smatra da u džezu više nema anarhije.

– I u rokenrolu više nema one anarhije. Čak je i hiphop izgubio svoj početni bunt. Malo je danas mladih generacija muzičara koje nisu komercijalno orijentisane. Teško je reći šta je budućnost džeza. Znate, to je muzika stara više od sto godina.

Za razliku od mnogih, Tomaž Stanko voli da njegova muzika ima jasan pravac – od kompleksnosti do jednostavnosti. A biti jednostavan je najteže dostignuće.

– Nekome će to čudno izgledati, ali ja volim i najjednostavniju pop muziku. Sećam se da sam bio veliki obožavalac Žilijet Greko, mnogih francuskih šansonijera, kasnije sam voleo da slušam i Marlija, a nisam imun ni na hiphop, primera radi na ono što radi Snup Dog. Zapravo, volim svaku dobru muziku.