Реци ми шта је љубав

Занимљиво. Љубавна мелодрама, а љубави у њој готово да и нема. Јунаци новог филма „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи” Мирослава Момчиловића нису прво научили да воле и поштују себе како би умели да воле и поштују друге, да љубав подразумева давање па тек онда узимање, да се она стално залива и негује попут цвета и слично. Ех, бар да су научили ону Десанкину (Максимовић) да је „љубав лепа само док се чека”, боље бисмо их разумели.

Овако, пред собом имамо ликове који о љубави ама баш ништа не знају. То што они мисле да је љубав или љубавна веза, нека причају неком другом. Они су вам од оних типова који у вези највише воле себе и сопствену представу о љубавном односу. Међутим, чак и такви какви су – „љубавно фелерични”, они ипак Момчиловићеву „романтичну трагедију” чине довољно занимљивом, духовитом и питком и пријатном за гледање.

Ово је још једна од прича са Новог Београда који се толико већ одомаћио у домаћем играном филму са потписима аутора Момчиловићеве генерације да се над тим ваља и замислити. Подсећања ради, и његов „Седам и по” је за своје станиште имао Нови Београд, а и прича коју је написао за филм „Кад порастем бићу Кенгур” првобитно је била новобеоградска, па потом „пресељена” на Вождовац. Јесте да је увек боље прво „почистити у свом дворишту” па тек онда завирити у туђе, али дође време да човек стаса и пожели да види и више од дворишта свог детињства.

Но, да се вратим филму „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи”, чији је наслов парафраза, заправо негација стихова Константина Симонова – „Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи, само ме чекај дуго...”. У зачараном љубавном кругу у којем свако за сваким пати и свако сваког злоставља и мучи, правој и на тренутке помахниталој вртешци неспоразума тридесетогодишњих љубавника, испреплетено се врте петоро главних јунака. Мушке ликове је Момчиловић, све листом, окарактерисао као типичне новобеоградске згубидане који неуротично лутају између наде и безнађа, неодшколоване до краја, без конкретних занимања и посла (последица одрастања деведесетих).

Оваквим мушкарцима, којима време пролази у сталној неизвесности, чекању и љутњи, Момчиловић припаја „алфа женке” – самосвојне младе жене за које се чини да знају шта хоће, у сваком случају способне да се (уз мање или више манипулације) изборе за оно што хоће. У међуполној „борби” оне су виђене као победници што је, признајем, занимљив и интригантан ауторов став.

Наравно, у овој Момчиловићевој љубавној заврзлами нема правих победника; сви су, у основи, губитници и заточеници сопствених погрешних представа о љубави, погрешних животних потеза и сопственог нарцизма. Момчиловић као сценариста завидно истрајава на трагикомици и аутоиронији својих јунака, док је Момчиловић-редитељ сасвим непретенциозан, не много видљив и поприлично у сенци Момчиловића-сценаристе. У том смислу, „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи” знатно је испод „Седам и по”.

Оно што је за похвалу јесте Момчиловићево успешно вођење изврсне глумачке екипе, добар ритам филма који је утемељен и реализован као „српски мејнстрим”. Изврсне улоге су остварили Милица Михајловић, Гордан Кичић, Вања Ејдус, Мирјана Карановић, а нарочито Милош Самолов који тумачи, заправо стожерни, лик – симпатичног, човекољубивог, повученог и осетљивог Банета око кога се сви други ликови врте. Штета што га се Момчиловић није још чвршће држао.