Медаље, дугови и Закон о спорту

Српска фудбалска репрезентација је пласманом на Светски шампионат који ће се одиграти у Јужној Африци 2010. употпунила годину успеха наших спортиста, у којој су ватерполисти и пливачи постали планетарни прваци, кошаркаши европски вицешампиони, одбојкаши финалисти Светске лиге, итд. Махом су то били неочекивани подвизи, који су се и зато славили бурно, док су тенисери овог пута правили предах...

Истовремено, спорт у Србији је у борби за голу егзистенцију, почев од фудбала у којем су клупски резултати на међународној сцени све лошији. А за разлику од наше фудбалске организације која ће инкасирати десетак милиона евра од Светске федерације само по основу пласмана на „Мундијал” и остварити приходе и од ТВ права и спонзора, Партизан је неуспехом у квалификацијама за Лигу шампиона остао без најмање седам милиона профита.

Фудбалски клуб Црвена звезда је у финансијском смислу далеко највећи губиташ српског спорта, јер је у априлу дуговао 22,3 милиона евра. Ситуацију је почело да поправља ново руководство, које је крајем јуна смањило „минус” за два милиона, али је банковни рачун поново био блокиран од 29. септембра до 13. октобра, због дела неизмирених обавеза. Међу онима чији су рачуни блокирани по основу принудне наплате, на врху су кошаркашки клубови Партизан и Црвена звезда: нема информација колика су њихова дуговања у целини, по незваничним изворима „црвено-бели” имају пар милиона евра већи дуг, направљен до средине 2008. године.

(/slika2)Кошаркашки клуб Партизан који је у последње две године улазио међу осам најбољих у Европи и без чијег рада извесно не би било дуго чекане медаље националног тима прошлог месеца, за нову сезону је селектирао знатно јефтинији састав од оног прошлог, чија је цена била око милион и по евра (сви годишњи уговори играча и стручног штаба). Ни продаја гарнитуре репрезентативаца, за које је по ономе што је обелодањено у иностраним медијима добијено 1,3 милиона евра, није битније променила ситуацију.

И кошаркашки погон „црно-белих” који је продавао играче тек пошто остваре међународне успехе у клупском дресу, и фудбалски чије пословање тренутно не бележи дугове захваљујући убризгавању више од 30 милиона евра од обештећења за фудбалере током минуле две године, у постојећим екипама имају знатно мање појединаца од чијих одлазака би у догледно време могли да зараде.

Када је тако са највећим клубовима, онда и не чуди што се други гасе, попут доскора једног од водећих рукометних колектива, из Бачке Паланке (Таркет, раније Синтелон) који је катанац ставио ове јесени, а велика већина осталих, посебно у унутрашњости, једва саставља крај са крајем. У условима светске економске кризе, спонзора је још мање, а држава била принуђена да смањи ионако скромна давања па је тако Министарство омладине и спорта финансирање спортских савеза скресало за 25 одсто, итд.

Закон о спорту, чији део је приватизација и у који се полажу наде, стигао је до краја процедуре у Влади Србије и, по речима министарке Снежане Самарџић Марковић има само још једну препреку: питање да ли ће процену вредности клубова плаћати они сами или држава. Како каже, у Министарству финансија постоје саговорници који су конструктивни, али ситуација зависи и од спортиста, клубова и савеза и њихове спремности да „изврше притисак да се Закон који је у интересу целог спорта коначно донесе”.

Спорт би управо у наредном периоду требало да постане део законске регулативе и Европске Уније, будући да ће први пут имати своје место у њеним актима: укључен је у Лисабонски споразум, који ће променити начин функционисања ЕУ, када га ратификују и преостале земље чланице (до сада потписало 25 од 27). Словак Јан Фигел, који је у Европској комисији поред осталог задужен за спорт, истиче да ће ЕУ добити и спортско министарство и програм који ће укључивати много више активности него до сада.

(/slika3)Последње истраживање модела финансирања спорта у Европи, објављено ове године, анализирало је 13 земаља Европске уније које су биле у стању да пруже податке о свим приватним и јавним улагањима у спорт. Наводи се да у просеку пола спорта живи од новца који троше грађани, да 24 одсто средстава стиже од локалних власти, 14 % од привреде, а 12 % од државе. Али, постоје огромне разлике између Велике Британије у којој осам одсто новца дистрибуира Влада и Бугарске код које је то 78%, односно Немачке где 96 % спорта финансирају локалне власти и Бугарске и Малте где је та категорија занемарљива.

Сваки Бугарин просечно са осам евра годишње доприноси спорту, а Холанђанин са – 500. Резултат истраживања је да на спорт у Европској унији укупно оде 1,5 одсто бруто домаћег производа. Графици показују, што је већи БДП једне земље, то је стабилније финансирање спорта...

Горан Ковачевић