Medalje, dugovi i Zakon o sportu

Srpska fudbalska reprezentacija je plasmanom na Svetski šampionat koji će se odigrati u Južnoj Africi 2010. upotpunila godinu uspeha naših sportista, u kojoj su vaterpolisti i plivači postali planetarni prvaci, košarkaši evropski vicešampioni, odbojkaši finalisti Svetske lige, itd. Mahom su to bili neočekivani podvizi, koji su se i zato slavili burno, dok su teniseri ovog puta pravili predah...

Istovremeno, sport u Srbiji je u borbi za golu egzistenciju, počev od fudbala u kojem su klupski rezultati na međunarodnoj sceni sve lošiji. A za razliku od naše fudbalske organizacije koja će inkasirati desetak miliona evra od Svetske federacije samo po osnovu plasmana na „Mundijal” i ostvariti prihode i od TV prava i sponzora, Partizan je neuspehom u kvalifikacijama za Ligu šampiona ostao bez najmanje sedam miliona profita.

Fudbalski klub Crvena zvezda je u finansijskom smislu daleko najveći gubitaš srpskog sporta, jer je u aprilu dugovao 22,3 miliona evra. Situaciju je počelo da popravlja novo rukovodstvo, koje je krajem juna smanjilo „minus” za dva miliona, ali je bankovni račun ponovo bio blokiran od 29. septembra do 13. oktobra, zbog dela neizmirenih obaveza. Među onima čiji su računi blokirani po osnovu prinudne naplate, na vrhu su košarkaški klubovi Partizan i Crvena zvezda: nema informacija kolika su njihova dugovanja u celini, po nezvaničnim izvorima „crveno-beli” imaju par miliona evra veći dug, napravljen do sredine 2008. godine.

(/slika2)Košarkaški klub Partizan koji je u poslednje dve godine ulazio među osam najboljih u Evropi i bez čijeg rada izvesno ne bi bilo dugo čekane medalje nacionalnog tima prošlog meseca, za novu sezonu je selektirao znatno jeftiniji sastav od onog prošlog, čija je cena bila oko milion i po evra (svi godišnji ugovori igrača i stručnog štaba). Ni prodaja garniture reprezentativaca, za koje je po onome što je obelodanjeno u inostranim medijima dobijeno 1,3 miliona evra, nije bitnije promenila situaciju.

I košarkaški pogon „crno-belih” koji je prodavao igrače tek pošto ostvare međunarodne uspehe u klupskom dresu, i fudbalski čije poslovanje trenutno ne beleži dugove zahvaljujući ubrizgavanju više od 30 miliona evra od obeštećenja za fudbalere tokom minule dve godine, u postojećim ekipama imaju znatno manje pojedinaca od čijih odlazaka bi u dogledno vreme mogli da zarade.

Kada je tako sa najvećim klubovima, onda i ne čudi što se drugi gase, poput doskora jednog od vodećih rukometnih kolektiva, iz Bačke Palanke (Tarket, ranije Sintelon) koji je katanac stavio ove jeseni, a velika većina ostalih, posebno u unutrašnjosti, jedva sastavlja kraj sa krajem. U uslovima svetske ekonomske krize, sponzora je još manje, a država bila prinuđena da smanji ionako skromna davanja pa je tako Ministarstvo omladine i sporta finansiranje sportskih saveza skresalo za 25 odsto, itd.

Zakon o sportu, čiji deo je privatizacija i u koji se polažu nade, stigao je do kraja procedure u Vladi Srbije i, po rečima ministarke Snežane Samardžić Marković ima samo još jednu prepreku: pitanje da li će procenu vrednosti klubova plaćati oni sami ili država. Kako kaže, u Ministarstvu finansija postoje sagovornici koji su konstruktivni, ali situacija zavisi i od sportista, klubova i saveza i njihove spremnosti da „izvrše pritisak da se Zakon koji je u interesu celog sporta konačno donese”.

Sport bi upravo u narednom periodu trebalo da postane deo zakonske regulative i Evropske Unije, budući da će prvi put imati svoje mesto u njenim aktima: uključen je u Lisabonski sporazum, koji će promeniti način funkcionisanja EU, kada ga ratifikuju i preostale zemlje članice (do sada potpisalo 25 od 27). Slovak Jan Figel, koji je u Evropskoj komisiji pored ostalog zadužen za sport, ističe da će EU dobiti i sportsko ministarstvo i program koji će uključivati mnogo više aktivnosti nego do sada.

(/slika3)Poslednje istraživanje modela finansiranja sporta u Evropi, objavljeno ove godine, analiziralo je 13 zemalja Evropske unije koje su bile u stanju da pruže podatke o svim privatnim i javnim ulaganjima u sport. Navodi se da u proseku pola sporta živi od novca koji troše građani, da 24 odsto sredstava stiže od lokalnih vlasti, 14 % od privrede, a 12 % od države. Ali, postoje ogromne razlike između Velike Britanije u kojoj osam odsto novca distribuira Vlada i Bugarske kod koje je to 78%, odnosno Nemačke gde 96 % sporta finansiraju lokalne vlasti i Bugarske i Malte gde je ta kategorija zanemarljiva.

Svaki Bugarin prosečno sa osam evra godišnje doprinosi sportu, a Holanđanin sa – 500. Rezultat istraživanja je da na sport u Evropskoj uniji ukupno ode 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Grafici pokazuju, što je veći BDP jedne zemlje, to je stabilnije finansiranje sporta...

Goran Kovačević