Чик останите равнодушни!

ЕКСКЛУЗИВНО
Да је јуче по подне неко провирио у велику салу „Сава центра”, помислио би да вредни и приљежни радници чисте и гланцају пространи под Плаве дворане.

Међутим, уколико би се приближио, схватио би да перкусионисти из познате интернационалне групе „Стомп” управо одржавају пробу пред свој наступ у Београду.

Четке, метле, канте и поклопци њихови су реквизити из којих чудесним умећем добијају звук, а који су их прославили широм света као изузетну музичку сензацију која публици приређује забавну „комбинацију перкусија и визуелне комедије”.

Уочи њиховог наступа у Београду, где су на тродневној турнеји као гости 41. Бемуса, три члана ове осмочлане екипе синоћ су говорила за наш лист.

– Када су Лук Крешвел и Стив Mекниколас, творци наше групе, почињали с радом, музички инструменти су били веома скупи као и прављење музичке групе. Узимали су оно што су могли и покушавали да на нов начин освеже ритмове које сви већ познајемо. Група се временом проширила и у њој нису сви школовани перкусионисти. Неки су музичари, неки играчи, али свима нам је заједничко то што желимо да експериментишемо и радимо нешто потпуно другачије што не бисмо могли на уобичајеној музичкој сцени. Ово је прилика да будемо део великог шоу-програма – каже Камерон Њулен.

Да бисмо схватили како добијају и „извлаче” звук из предмета који им служе као инструменти, требало би, кажу, да видимо њихове пробе.

Тада се, истиче Њулен, муче, лутају, испробавају, креирају нова дела. Ако искрсне неки „несаломиви” предмет, на њему раде током својих радионица.

Често убацују нове трикове, потом их увежбавају, али и остављају отворене за надоградњу коју ће осмислити у ходу.

– Не користимо ниједан једини инструмент у нашем програму. Ту је само неколико микрофона и пиштаљки, а све остало је направљено од разноразних објеката и предмета. Ништа није купљено у продавници инструмената. Користимо канте, четке, гуме, конзерве, бубњеве направљене од пластике, као и кухињски прибор, али то би већ требало да остане тајна – открива нам Најџел Кларк.

(/slika2)Како заправо изгледа њихов „репертоар”?

– Не можемо рећи да изводимо класичан перкусионистички репертоар иако сте нас ви звали на ваш озбиљни фестивал класичне музике. Значи, сами сте нас тражили… Можда постоје само две композиције за које могу да се напишу ноте, све остало је наша креација. Седамдесет одсто перформанса осмишљено је у сценарију, а тридесет зависи од нас, вас и тога шта се изроди те вечери. У програму учествује и публика. Не извлачимо људе да се пењу на сцену, већ они покушавају да удобно седе на својим седиштима док њихове руке почињу да тапшу, они да скандирају, а ноге да поцупкују, додајући ритам. Па чик останите равнодушни! Шоу зависи од начина на који нас прихвата публика или можда игнорише. Све је променљиво – каже Најџел Кларк.

Дама Мелани Чоузи прича да је „Стомп ”основан као улична група осамдесетих година прошлог века у Брајтону. Група се временом увећавала али, како каже, улични моменат је и даље видљив јер на улици музичари морају да држе пажњу публике како би им коју пару спустила у шешир. Путовања су сада, међутим, њихова судбина.

– Занимљиво је како људи слушају музику на различите начине а реакције зависе од културе у коју смо дошли. У САД публика нон-стоп ђуска, жели да управља дешавањем, и не можете да је обуздате – вриште и лудују. У деловима Азије публици се, пак, не свиђају неки од наших скечева, док се у другом делу програма смешкају, прекривајући шаком уста… Вечерас мотримо на вас! Већ смо успели да свратимо у неке ваше барове, где је феноменална жива музика али нико од присутних није аплаудирао. Да ли је непристојно тапшати и звиждати? Кад смо запљескали, сви су се окренули ка нама и погледали нас као да смо луди. Судећи по томе, не знамо шта можемо да очекујемо на нашем концерту – забринут је Камерон Њулен.

Он, ипак, хвали наше добре ресторане, али каже да их више занима дух и идентитет нашег града, јер сматрају да се Београд у последње време доста мења. „Тежак период је иза вас”, додаје Малани, „и занимљиво је чути ваш доживљај о претходној деценији као и о тренутној транзицији”.

Најџел и Мелани живе у Лондону, Камерон у САД, а како додају, „Стомпови” музичари су из Немачке, Норвешке, Новог Зеланда, Бразила… Разни језици, расе, полови, али свако ту има своје место и можда, сматрају, та њихова равноправност привлачи људе. Како кажу, једна њихова постава некада наступа у Лондону, друга у САД, а за специјалне прилике се окупљају, као сада на 41. Бемусу.

О доминантном комичком аспекту перформанса рекли су следеће:

– Ако музика не донесе осмех на лице, чему посао музичара. На сцени нас је осморо; и уколико не разумете наш ритам и не знате шта се дешава, имамо и двоје својих „забављача” који ће сигурно привући вашу пажњу и учинити да се осећате пријатније ако вам већ ми то нисмо омогућили. Музика не мора бити комична због комике саме, али досадно је само „бубњати” цело вече, морамо да се забавимо. Ово ће бити јединствена забава у вашем животу – обећао је Камерон Њулен.

Имаћемо три прилике да видимо дуго најављивани спектакуларни шоу. Ипак, мала задршка – они су „Стомп”, зато не радите ово код куће.

Мирјана Сретеновић