Губити од глупог противника

Србија је у потпуној изолацији у односу на свет, сваки прелазак границе кажњава се затвором од две до десет година, легалан боравак у иностранству дозвољен је само државним делегацијама, члановима породица високих функционера и представницима цркве, енглески језик законом је забрањен, а свемоћна Влада националног јединства и Народна служба безбедности задиру у сваки појединачни живот и од народа стварају „обичну хипнотисану руљу”. Комунистичка и националистичка идеја обједињене су у јединствену идеологију, јавна погубљења хомосексуалаца, наркомана, оболелих од сиде, као и других противника система, обављају се сваке недеље на Ушћу. Познати слоган Владе је: јединство, вера, слобода…

То је „померена” слика Србије коју Андрија Матић (1978), млади аутор „Стубова културе”, приказује кроз антиутопијску причу у свом другом роману „Шахт”. Матић је докторирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду, и бави се проучавањем англо-америчке књижевности. 

– Оно што ме је подстакло да пишем овакву књигу, током 2007. и делом 2008. године, јесте велика количина деструктивне енергије са којом се суочавамо свакодневно. Помислио сам шта би се десило када би тај деструктивни начин мишљења превладао – каже Матић.

У „Шахту” постоји неколико референци на Орвелово дело. Једна је „љубавни” троугао који подсећа на Орвелове јунаке О’Брајена, Џулију и Винстона Смита, у Матићевом роману живот су укрстили главни јунак Бојан Радић, шеф тајне полиције Сретеновић и девојка Весна.

– Први отклон који сам направио у односу на Орвелову књигу „1984”, коју сматрам једном од најзначајнијих у 20. веку, јесте тај да у мом роману љубав никако није могућа. Код Орвела Џулија и Винстон Смит ступају у љубавни однос, али бивају откривени. Ја сам хтео да одем и корак даље и да покажем да у таквом друштву љубав уопште није могућа – додаје наш саговорник.

„Власт овде није као у оној глупој Орвеловој књизи, где свемоћ тоталитарног друштва изазива страхопоштовање. Овде је све траљаво јадно, погрешно, а опет, из неког непознатог разлога, увек сте поражени” – резонује Матићев јунак.

– Орвелов свет је савршено негативан, шта год да човек уради, увек ће бити побеђен, и приклања се власти. Међутим, када имате глупог противника, који стално прави грешке, а ја сам на неколико места у роману управо на томе инсистирао, онда мислите да је у вама проблем и да ћете га победити ако се само мало поправите. Ипак, губитак је неизбежан, и та врста психозе нешто је најстрашније у тоталитарним друштвима. Имате глупог противника од кога непрестано губите – сматра Матић.  

Човек је увек сам против јачег система. Како истрајати у тако неравноправној борби?

– Човек сам ништа не може да уради, али мислим да је за сваку појединачну душу побуна боље решење од уклапања у масу хипнотисаних људи. Живот у таквим околностима је бесмислица, и свака врста борбе боља је од летаргије – каже Матић.

Ипак, слика „померене књижевне стварности” одговор је на актуелну реалност, а тај поступак Андрија Матић применио је и у свом претходном роману „Нестанак Зденка Купрешанина”. Своје јунаке брижљиво психолошки изграђује, а њихове дилеме чудно наликују на животне недаће данашњег човека.

– Ако су раније у нашем друштву постојале назнаке да би Дарвинова теорија могла да буде избачена из наставног програма, или да енглески језик буде укинут до петог разреда, помислио сам да би, по таквој логици, неко могао да предложи потпуно укидање енглеског језика, као врхунски домет ксенофобије. Главни јунак „Шахта” на почетку је равнодушан човек, који стицајем околности изгуби посао, живи као маргиналац, а када добије прилику да ради за шефа тајне полиције постаје индоктринирани следбеник владајуће политике. Присуствујући првом погубљењу, он губи индивидуалност и постаје део колектива, доживљавајући наводно „просветљење”. То је, међутим, најгоре што може да се деси човеку у сваком друштву, поништити најособенија осећања и мисли, себе сводећи на број у укупном збиру који тежи прокламованом циљу – објашњава Матић.

Да ли у Србији има места за доктора енглеске књижевности?

– Код нас се све дешава преко политичких веза, конкурси су намештени, а моја професија врло је мало цењена. Често себи кажем да ћу отићи заувек из Србије, уколико се нешто убрзо не промени. Сматрам и да је штета да бар делић живота не проведемо негде у свету. Осим те егзистенцијалне угрожености, постоји и један авантуристички мотив за упознавањем различитих култура и људи. Међутим, важно је уочити да се сада, као држава, стварно налазимо у једном преломном тренутку где је могуће потпуно исклизнуће у амбис.

Значи ли то да је могућ повратак у деведесете?

– Могућа је рециклажа тог модела из деведесетих, због тога што ми не стварамо ништа ново, увек рециклирамо старе моделе. Најгори елементи комунистичке и националистичке идеје никада нас нису сасвим напустили; уопште, те две идеје врло су блиске и међу њима нема већих разлика. То су идеје које одговарају конзервативним друштвима, стварају посебну изолационистичку атмосферу приказујући одређени народ као изузетан и непоновљив. Не би ме чудило да неко обједини све то, дода још мало деведесетих, и направи неку нову „наказу”. Економска криза већ нам је нанела непоправљиву не само економску, већ духовну и интелектуалну штету.