Како објаснити слике мртвом зецу

Диваделна Нитра је најпознатији фестивал новог позоришта у земљи некадашњег реалног социјализма, поред Дијалога, млађег међународног фестивала у Вроцлаву.

 У својима најавама Позоришна Нитра се представља као смотра европских неконвенционалних, иновативних и контроверзних радова европских млађих позоришних стваралаца.

Фестивал је, као и Битеф ове године, почео најновијом представом Сиди Ларбија Шeркуија, „Порекло“, која на његов маштовит начин приказује свет данашњег човека. Он породичне призоре грађанства приказује типичним силуетама изразите естетичности. Апстрактне плесаче модерног европског порекла Сиди Ларби, и сам по оцу Мароканац а по мајци Белгијанац, програмски приближава певачима древних мелодија исламског света. Представом се поставља битно питање порекла људи, њихових страхова једних од других због разлика и могућног јединства у некој ближој или даљој будућности. Исту тему, али у другој форми, овај млади кореограф и играч испитивао је и на Битефу у представи „Сутра“.

Домаћа селекција која није, као на другим фестивалима, стављена у забран showcase-a, показала је да је словачки позоришни професионализам виши него што су већина наших представа. Словачка је у свему узнапредовала и превазишла неке друге источноевропске земље, чак и Чешку. Словачка је, поред Словеније једина бивша социјалистичка земља која има свој ковани евро са домаћим знамењима.

Драматизација једног од најпознатијих светских романа „Ане Карењине“ Народног дивадла из Братиславе је до краја естетизовани приказ Толстојевог романа, са бриљантним ансамблом, отменим костимима, модерном сценографијом и сигурном редитељском руком Романа Полака, који је за ту представу ове године добио награду Даска, неку врсту позоришног Оскара, који се додељује првог дана Нитре.

(/slika2)Додела награде доказује колико Словаци цене своје позориште. Сваке године смотру режира један врхунски редитељ. Овог пута је то био Јан Уличјански, који је смислио да Даске (истинску овећу даску са именом лауреата и категорије) на сцену доносе две класичне балерина у пачкама, као Црни и Бели лабуд. А из њихових руку су их на разне начине „отимали“ глумци, који су ову бизарну награду давали својим награђеним колегама.

Није претерано тврдити да је ова свечана додела словачких годишњих награда режирана тако добро, духовити и укусно, да би и она залужила кандидатуру за неку годишњу награду.

У модерном кључу решен је и Чеховљев „Вишњик“. Грандиозна сценографија је иронична као и сама представа. Иако су зидови узорно бели, а на њима насликан призор вишњика, по тексту, али не по дeкору ове представе, рушевни летњиковац Рањевске је повремено пратило обрушавање делова зидова по главама нимало изненађених Чеховљевих јунака, свесних где живе. Тужно хуморни су и Руси који се нису макли из руске забити, али и напрасни руски Парижани, неукусније одевени него провинцијалци који нису макли из Русије. Овај вансеријски „Вишњик“ поставио је Светозар Спрушански, млади драматург нитранског Дивадла Андреја Барага, који се последњих сезона смело отиснуо у режијске воде.

Највише свежине на Нитри унела је естонска представа „Како објаснити слике мртвом зецу“ редитеља Титаве Ојасоа и визуелне уметнице Ене-Лилс Семпер. Реч је о саркастичној представи која приказује сукоб сфера између модерних уметника и некомпетентних културтрегера. У центру радње је садашња естонска министарка културе која упорно држи празне говоре са фразама о култури, неспособна да схвати савремену уметност и њену улогу. А глумци пред њом узалудно цитирају или варирају уметност новог доба – Бојса, Кулика, Т. С. Елиота и многе друге. Министарка се зове Јенес, што на естонском значи зец. Перформери је ухвате у своју игру сурових шала, на коју она пристаје не би ли се показала добронамерном, а они је „силују“ и натерају да учествује у до бола баналној друштвеној игри надметања ко ће више са растојања напунити кригле са пивом „мокраћом“ из кристир-пумпе. Урнебесан смех изазивају тројица глумаца преобучених у велике зечеве који се труде, али ипак шокирани разгледају за њих неразумљиве производе авангардне уметности.

Током фестивала на кратком путу од хотела до грандиозног белог театра, сличног СНП у Новом Саду, страни гости су пролазили поред зграде на којој је писало Музеј илузија. Ја сам био један од ретких који је ушао да види шта је то. Испоставило се да је реч о изложби разбијених илузија после пада комунизма и похода на демократију.

Од представа мањих форми за свет, а посебно за нас је болно актуелан литерарни кабаре „Туристи пивопије“ из Холандије. Двојица глумаца бриљантно играју жестоке момке, који у ноћном бару излажу своју опасну идеологију хулигана, чије жртве падају по светским престоницама као снопље.

Мађарска представа „Федра фитнес“ и румунска „Болест породице М“ имале су занимљиву форму, али недовољно успелу реализацију. Док је италијански перформанс „Шест ступњева“ био импресивна демонстрација нових технологија уз буто-играчицу за коју нисмо до краја знали да ли је стварна или виртуелна.

Последња представа је припала Београђанима. Атеље 212 је приказао своју деконструкцију добро знаним алатом свога заната Томија Јанежича. Нисам присуствовао необичнијем позоришном догађају, да се фијаско првог дела претвори у истински  тријумф. Фијаску је кумовао наш пословични српски немар према титловима превода који се емитује на језику гледалаца. У првом делу представе ништа се није могло прочитати. У другом делу редитељ је брзом интервенцијом унапредио читљивост титлова и тад је пола публике која је остала схватила о чему је реч. Успоставио се контакт између глумаца и публике, па је Тони почео да импровизује шале на рачун представе, публике и себе самог. Публика се одушевила. Како је све било у опуштеној атмосфери позвао је и директорку Карову да свечано затвори фестивал пре краја представе. Пре тога је и мене укључио у своје импровизације, а ја, иначе љубитељ ове представе, почео сам да изигравам „мрзитеља“. Добацивао сам из партера зашто редитељ скрнави нашу свету нову класику, што није скрнавио неког словачког класика, као на пример Ивана Стодолу, ваљда што су у Европској заједници, а он је одговорио да и не мисли више да режира. На крају сам и ја, као „учесник“ у представи, изашао на сцену да се клањам.

Позоришну Нитру можемо сматрати Битефовим млађим осамнаестогодишњим братом. А старија браћа каткад имају шта да науче од свог млађег брата.