Живот у дедовини

Од нашег дописника
Босански Петровац – Смољана је место у босанскопетровачкој општини. Тамо под Грмечом. У Федерацији БиХ. Веле да је име добила по смоли, односно смоларству од којег се некада давно, уз нешто мало што је земља давала, некако састављао крај с крајем. Посна земља, сува клима, ветрови са Грмеча, све то, помало, живот је чинило још тежим.

Двестотинак обновљених кућа у рату порушене насеобине, нова школа и у њој тридесетак ученика деце српских повратника, мало више од половине предратних становника, обновљена црква Светог пророка Илије, новосаграђене перадарске фарме и пчелињаци, све то уверава намерника да ће живота, макар он куцао и на мала врата, у Смољани ипак бити.

– Током девет повратничких година све се променило набоље. Када смо се вратили, сви ученици били су Срби, а сви наставници Бошњаци. Српски језик предавала је Бошњакиња, а учило се оно што деца наших повратника нису разумела. Сада је у школи уведена национална група предмета, тако да деца уче исто што и њихови вршњаци у Републици Српској – истиче Мишо Радишић, председник месне заједнице.

Уз обновљени задружни дом, спомен-чесму и споменик Смољанцима погинулим у Другом светском рату, мештани су подигли и тениски терен.

У Смољани се, последњих неколико година, организују дани басе и кромпира. Намера је да се тржишту понуди нешто здраво, чега је то тржиште жељно. Баса се, бар тако књиге кажу, справља на Кавказу и у Лици, а у Смољану су је донели преци данашњих житеља.

– За време буне против Турака, 1875. године, мој прадеда побегао је са мајком у Лику. Када су се вратили почели су од сурутке и млека да праве неки чудни млади сир. Звали су га баса. Данас у Смољани нема куће која га не производи – појашњава Бошко Вукобрат.

Иле Драгишић прича о кромпиру. Вели како га је у Смољану донео чукундед му Симан. И то чак од Пеуља, места на средокраћи пута који од Босанског Грахова води према Ливну.

– Због тога су нас Драгишиће одмила звали Пеуле, а кромпир који је овде заметнуо чукундеда, „пеулаш”. У почетку би се неки моји љутили што их тако зову, али данас нам то годи – смеје се Иле Драгишић.

– Баса коју данас мало ко припрема и кромпир пеулаш, који је по некима бољи чак и од надалеко чувеног гламочког, можда би могли бити и наш бренд. Јесте да смо ми мали да се укључимо на међународну трпезу, али уз помоћ неког ко је велик и ко нам жели помоћи, сигурно бисмо успели у нашој намери – каже Бошко Вукобрат.

Многи у Смољани констатују како „нису знали ценити своје док нису отишли у избеглиштво и под туђи кров”. Имамо обичај рећи како је данас „четири Смољане” у расејању, каже Мишо Радишић.

– Нисмо знали колико је живот на дедовини леп све док нисмо отишли у избеглиштво. Били смо у Србији две, а у Босни три године. Вратили смо се и више нигде не намеравамо. Нико нас више неће отерати – на крају ће српска повратница Сњежана Драгишић.

Славиша Сабљић