Први пут с оцем на пецање

Удице, блинкери, силк, вештачке мушице, олово, сушени укљеви, алуминијумски крстићи, васер-кугле, метални кавези, кутије од клирита и дршке од гвожђа, неки су елементи на најновијим рељефима Рајка Попиводе које је изложио у галерији РТС.Посетилац не би требало да очекује класичне рељефе, него тродимензионалне објекте настале комбиновањем материјала уз плитко урезивање полиестерског цртежа.

Изложба једноставног назива „Радови 2006–2009” добила је и поднаслов „Први пут с оцем на пецање”.

– Иако је асоцијативно везана за познату приповетку Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење”, ова изложба нема намеру да садржајно коинцидира са овим познатим делом из српске књижевности. Једноставно, мој отац се бавио пецањем и ја сам у кући пронашао све те старинске алатке потребне за овај хоби. Приповетка Лазе Лазаревића говори о детињству и сећању на оца, а аутобиографски елемент у мом раду је можда сличан начин садржан у чињеници да сам и ја као дете ишао са оцем на пецање.

Димензија времена, сећање, можда су најјачи елементи садржани у том називу који сам дао као поднаслов изложбе, објашњава Рајко Попивода.

У галерији РТС представљена су 24 рада настајала паралелно један поред другог. И на овој изложби присутна је категорија лавиринта, константан елемент Попиводиног рада.

– Лавиринт је симбол тражења. Уласком у живот човек уђе и у свој лични лавиринт, у коме проналази одговоре и тражи решења. Лавиринт је и лична ментална слика, али и глобална. Мој лавиринт нема ни почетак ни крај, он је само исечак менталног и физичког простора у коме стално постављате питања да ли да кренете лево или десно. На општем плану, то су и питања о недостатку одговорности, каже уметник.

На најновијим рељефима Рајка Попиводе комбинације материјала и елемената су сложеније него раније. Кроз транспарентни полиестер у кутијама се назиру делови прибора за пецање, за разлику од неких ранијих радова када су кутије пуњене садржајима аутопортретских својстава као што су очи, нос, уста...

Разноврсност материјала једна је од константи Попиводиног стваралаштва. Тако је на претходној изложби „Паковање” у галерији Стратеџи арт (2006) овај уметник изложио објекте израђене од плексигласа, полиестера, соли, плавог камена, угља, цигле, папира, платна, сувог цвећа, хлеба, олова, дрвета, гуме и боје.

Мотив куће, тек у назирању, такође се препознаје у Попиводиним радовима. „Овај мотив присутан је још од деведесетих година паралелно са атмосфером разарања која је била присутна на овим просторима”, каже Попивода.

Рајко Попивода је уметник богате каријере у коју се убрајају самостална и групна излагања у земљи и иностранству, бројне награде међу којима су награда „Простор” (1992), награда Октобарског салона (1999), Златно длето (2002), реализације више скулпторских решења за екстеријер и ентеријер, учешће на међународним симпозијумима скулптуре.

Ипак, коментаришући положај уметника у нашем друштву Попивода каже:

– Требало би да у овим годинама, у којима сам, и после оволико година стваралаштва, уметник стекне неку сигурност. Овде је све као да си на почетку, као да си први разред, не препознаје се да си нешто урадио. Уметник је као неки цврчак који је стално угрожен а, у ствари, би требало да има неко место у друштву. Када је реч о скулптури, чињеница је да је то нешто што обележава историју једног народа. По скулптури се може видети каква је била наша прошлост. Али, када би се овде, код нас, радила нека археолошка ископавања, не би се могло закључити на ком смо нивоу и каква нам је прошлост. У јавним просторима аматеризам долази до изражаја, свако мисли да све може. На једном од сајмова књига у Франкфурту наш тадашњи министар се хвалио како су штанд уредили службеници министарства. Он то не би смео да каже јер не треба службеници да уређују штанд. Зна се да постоје стручни људи за тако нешто. Таквих је примера колико хоћете – каже Рајко Попивода.

Марија Ђорђевић