Аутистична деца у кућном притвору

Тринаестогодишњи Алекса Мухић је непрекидно са својим родитељима, углавном у породичном стану у Земуну или у шетњама околним улицама. Имао је само две године када је утврђено да је аутистичан. Захваљујући безрезервној љубави и одлучности оца и мајке, као и професионалној помоћи логопеда, у десетој години је почео да говори, на слогове. До прошлог лета боравио је у вртићу "Дечји дани" у Господар Јевремовој улици у Београду. Постоје посебне установе за смештај старије аутистичне деце на подручју главног града, два дневна боравка и један стационарни смештај, али су њихови капацитети мали да би прихватили све оне којима је такав прихват неопходан. Љубица Стјепановић Мухић, Алексина мајка, каже да у дневним боравцима нема довољно места па је породица једино окружење у коме борави њен син.

– Запослена сам, мој супруг је пензионер па он проводи највише времена са сином коме је потребан стални надзор. Тврдим да су у 90 одсто случајева у Србији аутистична деца у кућном притвору, јер држава не брине довољно о овој популацији, нарочито у унутрашњости. Плашимо се да ће се непрекидни боравак у кући лоше одразити на Алексу. Због бројних предрасуда, околина нам често окреће леђа. Ипак, највише страхујемо шта ће бити са нашим сином када нас више не буде – каже Љубица.

Последњих година све више деце се рађа, или временом стиче, интелектуалне потешкоће, попут аутизма. У Србији је регистровано око 1.200 особа са аутизмом. Међутим, претпоставља се да постоји знатно више оних са овим сложеним развојним поремећајем, који се обично јавља током прве три године живота. Светска статистика каже да се у просеку на хиљаду здраве деце роди и једно са тешкоћама из аутистичног спектра.

Као последица неуролошког оштећења мозга, који се испољава кроз проблеме у чулном опажању, говору, мишљењу и разумевању социјалних ситуација, аутизам се не сматра болешћу, већ посебним стањем личности која живи у свету независно од оног каквог познаје већина нас. Према речима Весне Петровић, председнице Републичког удружења Србије за помоћ особама са аутизмом, најбитније је да се проблем открије у што млађем узрасту.

– Родитељи када примете промене у понашању код деце, као што су неуспостављање контакта погледом, необични покрети, нереаговање на обраћање, незаинтересованост за другу децу, коришћење руку одраслих да дођу до онога што желе, обично верују да је то привремено и да ће се у међувремену десити неко чудо. Међутим, проблем настаје у пубертету, када је много теже спроводити третман него са млађом децом. Зато је неопходно успоставити дијагностику од раног узраста, саветодавни рад са родитељима, а због имитације вршњачке групе сместити децу у редовне вртиће и школе – каже Петровићева.

У Србији постоји осам дневних боравака и један стационар за смештај за особа са аутизмом, као и неколико одељења у школским установама у Београду, Новом Саду, Панчеву и Ковачици.

– После извештаја Међународне организације за заштиту права особа ометених у развоју (МДРИ) очекивали смо да ће удружења која заступају особе са интелектуалним потешкоћама имати састанак са Министарством рада и социјалне политике да бисмо се договорили како да заједно решимо проблеме. Не слажем се са констатацијом да су неки родитељи децу ометену у развоју сместили у установе, наведене у поменутом извештају, да би се решили бриге о њима. Особе ометене у развоју нису смештене у ове установе без разлога, већ зато што су у питању самохране мајке, болесни или стари родитељи – истиче Петровићева.

Републичко удружење за помоћ особама са аутизмом је основано 1977. године и има мрежу од 10 локалних удружења у којима родитељи раде као волонтери. Њихов циљ је стварање системских решења која ће побољшати услове живота особа са аутизмом

– Дијагностиковање особа са аутизмом је лоше, обично се овај проблем обележава као ментална ретардација, што води ка погрешним програмима. Веома је важно да и родитељи учествују у раду свих установа која се баве аутистичном децом, јер је њихов интерес да за своју децу ураде што је могуће више и боље – истакла је Петровићева.

Да не би били издвојени чланови друштвене заједнице, за аутистичне особе је потребно образовање и добро установљен систем заштите. У неким европским земљама ове особе успешно раде у библиотекама или пакују производе, јер имају смисао за паковање и ред, али и раде на компјутерима. Упркос свему, једну особину могу да развију до максимума, као што је, на пример, свирање неког инструмента. Тако у оквиру поменутог удружења постоји музичка радионица где група деце ради са музичким педагогом, који иначе није дефектолог, и – успешно одржавају приредбе широм Србије.

--------------------------------------------------------------------------

Министарство подржава отварање нових дневних боравака

Љиљана Лучић, државни секретар у Министарству рада и социјалне политике, каже да се дневни боравци налазе у надлежности локалних самоуправа, док о стационарима брине држава.

– У Београду постоји један стационар за смештај деце са аутизмом, док се у Шапцу завршава објекат мањег капацитета. Немамо тачну евиденцију колико има дневних боравака у Србији. Подржали смо пројекат Фонда за социјалне иновације за оснивање различитих дневних боравака који окупљају особе са интелектуалним потешкоћама којих у нашој земљи има око 50. У Београду тренутно ради седам дневних боравака, док су два намењена деци са аутизмом. Градски секретаријат за социјалну и дечју заштиту планира да ове године отвори још два дневна боравка на Бежанијској коси и Врачару – истакла је Лучићева и додала да се у главном граду шири мрежа дневних боравака што је веома важно да би се помогло младим људима и њиховим родитељима.