Варвари пред капијом?

Специјално за „Политику” из Лондона
Прави шок у финансијској индустрији настао је кад је инвестициони фонд „Блекстон група” купио „Equity Office Properties” за 40 милијарди долара.

Иако се то десило пре две године, нимало не изненађује шок јавности најавом „Блекстона” да инвестира у Србију, мада је данашња цена акција „Блекстона” на берзи од око 16 долара далеко испод оне из 2007. године када је изашао на берзу (тадашња цена била је 31 долар).

На питање о могућим потенцијалним „метама” за улагање, руководство „Блекстона” после посете Београду није желело да коментарише те, како су их назвали, спекулације о ангажману овог фонда које су се појавиле у српским медијима протеклих дана.

„Блекстон група” једна је од водећих приватних акцијских компанија на свету и прошлу годину завршила је са невероватних 91 трилион долара имовине којом управља, а на коју додатно наплаћује разне накнаде. И поред тога, „Блекстонов” економски нето приход доживео је у четвртом кварталу прошле године губитак од 0,68 долара по акцији и 1,03 долара по акцији за целу годину.

Стивен Шварцман, директор и председник „Блекстона”, о својој компанији каже: „Ми нисмо као остале финансијске компаније. Ми смо искрени, дугорочни инвеститори и стрпљиви смо. Што значи да држимо постојеће инвестиције све док тржиште не достигне одговарајућу висину и ликвидност и излазимо онда када добијемо пуну вредност. Нас нико не може да натера на панику и брзу продају. То такође значи да смо агресивни у окружењу које иде надоле и у које улажемо капитал са максималним бенефитом за наше инвеститоре онда када је за то право време”.

Најава да би „Блекстон” могао да се „искрца” у Србију отворила је питање шта су заправо такви инвестициони фондови. Најкраћи одговор је да су то компаније које улажу у приватни акцијски капитал (private equity).

Пре тачно 21 годину „Колберг Кравис Робертс” (ККР), водећа компанија приватног акцијског капитала, преузела је фирму РЈР Набиско за 25 милијарди долара и означила преокрет у финансијској индустрији. ККР и сличне компаније су раније биле познатије као ЛБО – фирме које купују дугом. То им је заузврат донело назив „варвари”.  

Од 1988. године ЛБО фирме се појављују у новом знаку – приватни акцијски капитал. За разлику од ЛБО фирми, компаније приватног акцијског капитала користиле су технике како би унапредиле перформанс фирми које купују, а да, при том, те купљене фирме не натоваре дугом (као што је добро описано у књизи „Варвари пред капијом”).

Да ли су компаније приватног акцијског капитала (инвестициони фондови) заиста „варвари”? И шта је заправо приватни акцијски капитал?

Институционални инвеститори који улажу у приватни акцијски капитал дају капитал предузетницима. Њихови инвестициони фондови су структурисани као ограничене партнерске фирме и инвестирају у најразличитије послове. Било која компанија одређене величине у Србији, која није на берзанској листи, може бити потенцијално интересантна за овакве фондове који би у њу могли да инвестирају.

Инвеститори у приватни акцијски капитал (за разлику од хеџ фондова) често помажу компанијама које су унутар њиховог портфолија да се развију и унапреде своје пословање, али то захтева и од компанија да имају исти поглед на свет. Када се ти погледи сусретну приватне акцијске компаније могу да помогну фирмама додатним улагањима, новим аквизицијама, отварањем нових тржишта и релокације операција у неку другу земљу како би се смањили трошкови.

Приватне акцијске компаније нису спремне да дају свој капитал као добротворну помоћ. Од сваког улагања очекују велики приход, али остављају себи могућност да кад пожеле изађу из те компаније. Као резултат тог очекивања, компаније желе да виде јако велики раст и одлично корпоративно управљање. Тротерси (за оне који су гледали „Мућке”), или сви они који сањају о лакој заради, биће потпуно разочарани институционалним приступом инвестирања. Фокус приватне акцијске компаније је оно што се назива „интерни износ накнаде”. Такви фондови типично повећавају профит, путем онога што се зове „carry” – држање новца у фонду докле год фонд постоји. Инвестициони саветник сваког фонда који има „carry” генерално прима годишњу накнаду за управљање фондом која се креће између један и два одсто од капитала инвестираног у инвестициони фонд у време инвестиционог периода и најмање 0,75 одсто од инвестираног капитала после инвестиционог периода.

Упркос тешкоћама, компаније приватног акцијског капитала имају још пуно пара. Стручњаци процењују да неинвестирани капитал износи око 400 милијарди долара. Али, типичне мегатрансакције од по неколико милијарди, које су приватне фирме акцијског капитала радиле пре финансијске кризе, вероватно се неће тако брзо поновити. Нове трансакције ће већином бити финансиране акцијским капиталом, а не дугом. Прва област у којој би требало да се види опоравак су „roll-ups” договори (у којима се акумулира капитал) у којима ће компаније иза којих стоји приватни акцијски капитал консолидовати фрагментоване индустрије тако што ће купити мале компаније које су у проблемима.

-----------------------------------------------------------

Утицај кризе

У првој половини 2009. године била је завршена трансакција приватног акцијског капитала у вредности од 24 милијарде долара на глобалном нивоу. Само три зајма проширена су да укључе аквизиције финансиране дугом, што представља најнижи ниво од 1985. године. То је огромна разлика у односу на трансакције од 131 милијарду долара прошле године и од 528 милијарди долара у 2007. године.

Финансијска криза допринела је да су многе фирме које су приватне акцијске компаније купиле претходних година запале у тешкоће, па су шефови приватних акцијских компаније морали много времена да посвете њиховом одржавању уместо продаје истих за профит и куповине других по ниској цени.

Ед Алтман (Штерн школа, Њујорк) каже да су у овој години најмање 32 већа инвестициона фонда (приватних фирми акцијског капитала) пропала.

Најјачи сигнал да ће ствари кренути поново набоље за инвестиционе фондове биће излазак на берзу гиганта „Колберг Кравис Робертса” – ККР) који је због кризе одложен.

-----------------------------------------------------------

Неуспешне трансакције

Велики промашаји нису непознати ни у свету приватног акцијског капитала чак и од обично поузданих фирми.

„Аполо”, на пример, није успео да спасе компанију „Linens’n Things” од банкротства.

„Керберус” је купио „Крајслер” и од себе направио патуљка када је та ауто-компанија отишла у банкрот.

Али можда највећи губитак у историји приватног акцијског капитала имала је „Тексас Пацифик група” која је у априлу 2008. инвестирала 1,35 милијарди долара у Вашингтон мјучуал. Сав тај новац се скроз „истопио” само пет месеци касније када је издавалац хипотекарних зајмова отишао у банкрот, а већи део имовине купио „Џеј-Пи Морган Чејс”.

Неке приватне фирме акцијског капитала инвестирале су под условима које су неки стручњаци назвали „дон Корлеоне” врстом финансирања.

Трансакције су сада јако мале у поређењу са онима од раније кад је, на пример, „Банкрејт” (сајт који пружа финансијске услуге) прихватио да га купи „Апакс партнер” за 571 милион долара.