Двобоји директни, избор посредан

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 14. јануара – Севају варнице, забадају се жаоке, пљуште пацке. Страначки претенденти за председника САД појачавају жестину међусобног надметања. Све "прашти", чак и по линији неприкладних, изговорених или подразумевајућих, офанзива по полној, расној и верској основи. Бирачи су такође наоштрени пред сутрашње још једно изјашњавање у Мичигену. Присталице демократа се гложе, доказујући предности Хилари Клинтон, Барака Обаме и Џона Едвардса, док се републиканци диференцирају на подржаваоце Џона Мекејна, Мита Ромнија, Мајкла Хакебија, Рудија Ђулијанија…

Страсти су толико јаке као да ће сада "бити или не бити". А – није.

Двобоји претендената за председничку номинацију јесу врло директни, али о исходу не морају да одлуче – наизглед једино компетентни – гласачи. По овдашњим прилично компликованим системима обрачунавања вредности гласова могуће је "свашта" па чак и да "два плус два нису обавезно четири, него можда пет, а можда три" – како је приметио један познавалац. Могуће је, наиме, да неко ко у странци – после изјашњавања у свих 50 савезних држава и у престоници – буде другопласиран постане партијски кандидат за шефа Беле куће.

Не вреде, наиме, сви гласови исто. Врло су различити механизми њиховог обрачунавања, с комбиновањем резултата непосредног изјашњавања, удела филијала савезних држава у укупном партијском саставу, као и удела учесника "по функцији", а што се све изражава у – броју делегата на националним партијским конвенцијама, које доносе коначну одлуку.

На пример: Обама је у Ајови добио готово осам процената више гласова од Клинтонове, али само једног делегата више од ње. Такође, Клинтонова је надвисила Обаму у Њу Хемпширу за три одсто, али су задобили подједнак број делегата.

Испало би, тако, да је Обама досад стекао малу предност и над Клинтоновом, али заправо – он за њом још поприлично заостаје. Парадокс је могућ због постојања "суперделегата". Такав статус имају врхунски страначки кадрови – конгресмени и чланови партијског руководства – који су аутоматски учесници одлучујуће конвенције. Према досад објављеном њиховом опредељивању, знатно их је више уз Клинтонову него уз Обаму – 163:64.

Обрачунавање односа снага има својих чари – за оне који воле размрсивање заплетености. На конвенцији демократа, у лето, биће укупно, рачуна се, 4.049 делегата, међу којима ће они са карактеристиком "супер" (по функцији, независно од гласања по државама) чинити 19,6 одсто. Упрошћено: ако разлика у непосредном изјашњавању о такмацима буде тесна, могли би да одлуче гласови неизабраних делегата, одређених на основу њихових функција. Могуће је, дакле, да све текуће драме представљају само предигру, увод у "пресуду" коју ће донети петина – не изабраних, него предодређених "конвенциониста".

Код републиканаца ствари стоје другачије, али не мање компликовано. Мимо "пропорционалног система", који доминира код демократа, они у непосредном изјашњавању примењују и механизам – "победник носи све", у државама или окрузима. Али и у њиховој варијанти је Ромни, који је победио на мање важном изјашњавању, у предности, по рачуници Си-Ен-Ена, над тријумфаторима из Ајове и Њу Хемпшира – Хакебијем и Мекејном – за девет, односно 20 делегата.

Садашњи подаци о укупном односу унутарстраначких снага нису увек сагласни – указују хроничари. Могуће су забуне, па и драматизације – указују поједини експерти.

У међувремену, појачава се трка за придобијање "суперделегата" – наглашава данас "Лос Анђелес тајмс". Расте, при том, улога оних који су одустали од надметања за председничку номинацију. Међу њима је демократски гувернер Новог Мексика Бил Ричардсон, који, уз својство "суперделегата", располаже и подршком као најистакнутији политичар "латиноског" порекла, што би могао да буде и "кључни језичак на ваги". Још "мерка". Каже да ће се тек определити…

Онима којима није довољно заплета и комбиновања у припремама за конвенције (демократа – крајем августа у Колораду и републиканаца – почетком септембра у Минесоти) нуди се околност да ни коначни избор председника САД није непосредан. О томе ко ће бити на челу суперсиле одлучују "електори", са статусом сличним делегатима у страначком изјашњавању, тако да је опет могућно, као што се већ догађало, да победи неко ко не освоји више непосредно датих гласова бирача, већ да кормило државе преузме на основу системских али посредних рачуница.

Овакав механизам многи Американци критикују као "облик непотпуно изражене демократије". Али, механизам опстаје. Са оштрим непосредним дуелима, на путу до – посредног исхода избора.