Бутмирска очекивања

На недавној рунди разговора европских и америчких експерта с представницима Републике Српске у Бањалуци Милорад Додик је упитао заменика помоћника америчког државног секретара Стјуарта Џонса: ,,Зашто ви Американци нећете да затворите ОХР и прогласите овде (у БиХ) успех, јер ово и јесте најуспешнији мировни процес у свету... и да ли ће стварно решавањем питања имовине доћи до затварања ОХР-а?” Представник ЕУ Ларс Валунд, државни секретар у Министарству иностраних послова Шведске, председавајуће ЕУ, не двоумећи се, рекао је: ,,Да!” У исто време Стјуарт Џонс је одговорио: ,,Не, не могу обећати затварање ОХР-а чак и ако се реши питање расподеле имовине!”

Тако и након више актуелних преговора политичких лидера БиХ са међународним представницима у Бутмиру, Бањалуци и Сарајеву није јасно да ли ће БиХ остати непроглашени протекторат или суверена држава (укидањем ОХР-а) напокон спремна за европске интеграције. Можда ће нешто и бити јасније ако САД и Европска унија усагласе своје очито још неусаглашене ставове.

Република Српска и њен премијер Милорад Додик непопустљиви су у ставу да неће прихватити ништа што је на штету РС, противе се било каквом наметању решења међународне заједнице и притисцима било кога, рекло би се и Београда. Али су и за дијалог, уз нагласак да је договор могућ само тражењем решења и консензусом три конститутивна народа. За тај свој став премијер Додик је нашао потврду и у мишљењу Венецијанске комисије из 2003. године у којој се каже да државе које се припремају за европске интеграције треба да преузму потпуну одговорност за процесе у сопственој земљи. Срби и Хрвати јасно су изнели став да су спремни на то, док су бошњачки лидери, ослањајући се на међународну заједницу, избегавали у последње време сваки дијалог.

Додик јасно износи став да РС нема свој план за излазак из БиХ, али исто тако наглашава да жели да се не доводе у питање права РС из Дејтона. При том треба нагласити да Република Српска није вољна да улази у сукоб с међународном заједницом, већ, напротив, у потпуности је посвећена европским интеграцијама и спремна је на дијалог. С тим што демократија неретко у интерпретацијама међународне заједнице на овим просторима има два лица.

Тако је Веће за имплементацију мира у БиХ (који чине представници више земаља, међу којима и САД и Русија) 30. септембра ове године у свом коминикеу јасно потцртало да уставне промене нису део циљева и услова за затварање ОХР-а и европски пут БиХ да би се ни месец дана касније, као додатни услов, у први план истицала потреба за уставним реформама.

Реформа Устава није прихватљива за РС, као што ни БиХ није функционална ако ће Република Српска бити незадовољна. Додик је изразио спремност да направи неке мање уступке у вези са уставним променама у председништву, представничком дому итд. Крупније промене, међутим, не долазе у обзир. Посебно не оне које се односе на укидања ентитетског гласања, промена у вези с функционисањем Дома народа, где би Срби и Хрвати били у подређеном положају, или уношењем у Устав готово свих антидејтонских закона које је наметнуо високи представник. ,,Ми немамо намеру да рушимо БиХ”, каже Додик, ,,али не можемо дозволити да БиХ постане муслиманска земља”. Он добро зна за дугогодишњу намеру и жељу бошњачких преговарача да се Дејтонски споразум мења и укине Република Српска кроз промену Устава. У предлозима које су им понудили међународни преговарачи у Бутмиру Додик је управо препознао неке који су давнашња жеља бошњачких политичара.

У својим ставовима Додик није чврст због тога што иза њега стоји Београд, како то наводе неки београдски аналитичари, већ зато што његов приступ преговорима одређује воља народа у Републици Српској. Београд не дисциплинује Додика, нити је Додик непослушни вођа који би РС одвео у авантуру. Учестали контакти са Србијом као потписницом Дејтонског споразума никога не треба да брину, посебно не еврооптимисте у Србији јер Додик од Србије не би ништа затражио што би ослабило њен европски пут пошто се и он залаже за европске и евроатлантске интеграције.

Саветник председника Владе РС