Калкулације два покрета

Академик Михаило Марковић у свом тексту у ,,Политици” (16. октобрa) врло убедљиво објашњава разлику између идеолошке и научне оцене историјских личности и догађаја. Историјска је чињеница да се Дража Михаиловић састао с Немцима 11. октобра 1941. у Дивцима и јасно им изложио да циљ његовог војног ангажовања нису Немци већ партизани. И ту, у први мах, све изгледа јасно. Па ипак, чини се да није баш тако.

Пуковник Михаиловић априла 1941, после капитулације југословенске војске, одбија да се преда Немцима и одлази на Равну гору. С којом намером? Па, чини се сасвим извесно, да организује неки отпор фашистичком окупатору. Убрзо после тога, Немци ће облепити Србију плакатима где за главу Михаиловића нуде 100.000 марака у злату. Немци су Михаиловића сматрали одметником који ради према упутствима Енглеза. И сада настаје логично питање: Које су заправо биле Михаиловићеве праве намере кад је отишао на Равну гору? Немци кажу да је то учинио да би им пружао отпор, и то по директивама Енглеза. Зато су крајем 1941. организовали праву потеру против њега којој је једва измакао.

Шта онда значе Дивци? Вратимо се историјским чињеницама. Михаиловић покреће отпор против окупатора са Равне горе маја 1941 године. Другог покрета отпора није било. Тито је тада (30. марта) свој антифашистички ангажман изразио на следећи начин: ,,Народима Југославије пријети опасност, с једне стране, од капитулантских и издајничких елемената, који ће и даље покушавати да помоћу осовинских сила разбију отпорне снаге народа и ослабе земљу, а с друге стране, од разуларених енглеских ратних хушкача и великосрпских шовиниста, који својим провокацијама гурају земљу у ратни покољ...”

Међутим, историјска је чињеница да Михаиловић у октобру 1941. нуди сарадњу Немцима. То је у први мах тешко разумљиво али истинито. Но све постаје јасније када се узме у обзир да су се у међувремену у Југославији појавили и партизани.

Наиме, 22. јуна 1941. Немци нападају СССР упркос споразуму који је Стаљин закључио с Хитлером августа 1939. КПЈ тада позива народе Југославије на отпор окупатору. Чини то да би помогао одбрану прве земље социјализма, али и да би освојио власт у окупираној Југославији и спровео социјалистичку револуцију.

То у покрету Михаиловића изазива логичну реакцију: победу над Немцима извојеваће савезници, а наш основни задатак је да спречимо да се у Југославији инсталира комунистички систем. У складу с тим, у први план се ставља борба против оних који желе да спроведу социјалистичку револуцију, а борба против окупатора се релативизује до те мере да се не искључују и неки облици сарадње ако то доприноси првенственом циљу – победи над онима који желе насилно да промене друштвени поредак.

И партизански устанак против окупатора тражи одређена појашњења. Најпре, поставља се питање зашто комунисти већ после априлске окупације нису позвали народ на устанак. Одговор је јасан: обавезивао их је споразум Стаљина са фашистичком Немачком из августа 1939. Тек кад су Немци 22. јуна 1941. напали СССР и југословенски комунисти ће закључити да је време за сукобе са немачким окупатором. Тито тада изјављује: ,,Куцнуо је судбоносни тренутак. Започела је одсудна битка против највећих непријатеља радничке класе, битка коју су фашистички злочинци сами заметнули мучким нападом на Совјетски Савез...”

Од 7. јула 1941. постоје, дакле, два покрета отпора. У првој фази они и сарађују у релативно активној борби против окупатора. Убрзо, међутим, увиђају да им се основни циљеви битно разликују. Михаиловић сматра да је првенствени циљ покрета да се победи противник у грађанском рату а да се према окупатору отпор релативизује и сведе на облике којим су се углавном служили и други европски покрети отпора. Партизански покрет морао је да се бори против Југословенске војске у отаџбини да би однео победу у грађанском рату. Није могао ни да релативизује борбу против окупатора јер је њу, у максималном обиму, тражио Совјетски Савез.

Ипак, у једном изузетно критичном тренутку и партизански покрет је испољио спремност за сарадњу с окупатором. Било је то у тзв, мартовским преговорима 1943, кад су партизани Немцима јасно ставили до знања да су његови главни противници присталице покрета Драже Михаиловића и да су спремни, уколико се Британци искрцају на јадранску обалу, да се заједно с окупаторским трупама туку против Британаца. То је историјска чињеница и о томе постоји валидан документ. Оваква понуда партизана Немцима је показивала да ослобођење није првенствени, а посебно не искључиви циљ партизанског покрета. Тај циљ је био увођење комунистичког режима.

Ни код једног ни код другог покрета антифашизам, дакле, није био основни покретачки мотив борбе већ борба за комунизам то јест борба против комунизма.

дипломирани правник