Kalkulacije dva pokreta

Akademik Mihailo Marković u svom tekstu u ,,Politici” (16. oktobra) vrlo ubedljivo objašnjava razliku između ideološke i naučne ocene istorijskih ličnosti i događaja. Istorijska je činjenica da se Draža Mihailović sastao s Nemcima 11. oktobra 1941. u Divcima i jasno im izložio da cilj njegovog vojnog angažovanja nisu Nemci već partizani. I tu, u prvi mah, sve izgleda jasno. Pa ipak, čini se da nije baš tako.

Pukovnik Mihailović aprila 1941, posle kapitulacije jugoslovenske vojske, odbija da se preda Nemcima i odlazi na Ravnu goru. S kojom namerom? Pa, čini se sasvim izvesno, da organizuje neki otpor fašističkom okupatoru. Ubrzo posle toga, Nemci će oblepiti Srbiju plakatima gde za glavu Mihailovića nude 100.000 maraka u zlatu. Nemci su Mihailovića smatrali odmetnikom koji radi prema uputstvima Engleza. I sada nastaje logično pitanje: Koje su zapravo bile Mihailovićeve prave namere kad je otišao na Ravnu goru? Nemci kažu da je to učinio da bi im pružao otpor, i to po direktivama Engleza. Zato su krajem 1941. organizovali pravu poteru protiv njega kojoj je jedva izmakao.

Šta onda znače Divci? Vratimo se istorijskim činjenicama. Mihailović pokreće otpor protiv okupatora sa Ravne gore maja 1941 godine. Drugog pokreta otpora nije bilo. Tito je tada (30. marta) svoj antifašistički angažman izrazio na sledeći način: ,,Narodima Jugoslavije prijeti opasnost, s jedne strane, od kapitulantskih i izdajničkih elemenata, koji će i dalje pokušavati da pomoću osovinskih sila razbiju otporne snage naroda i oslabe zemlju, a s druge strane, od razularenih engleskih ratnih huškača i velikosrpskih šovinista, koji svojim provokacijama guraju zemlju u ratni pokolj...”

Međutim, istorijska je činjenica da Mihailović u oktobru 1941. nudi saradnju Nemcima. To je u prvi mah teško razumljivo ali istinito. No sve postaje jasnije kada se uzme u obzir da su se u međuvremenu u Jugoslaviji pojavili i partizani.

Naime, 22. juna 1941. Nemci napadaju SSSR uprkos sporazumu koji je Staljin zaključio s Hitlerom avgusta 1939. KPJ tada poziva narode Jugoslavije na otpor okupatoru. Čini to da bi pomogao odbranu prve zemlje socijalizma, ali i da bi osvojio vlast u okupiranoj Jugoslaviji i sproveo socijalističku revoluciju.

To u pokretu Mihailovića izaziva logičnu reakciju: pobedu nad Nemcima izvojevaće saveznici, a naš osnovni zadatak je da sprečimo da se u Jugoslaviji instalira komunistički sistem. U skladu s tim, u prvi plan se stavlja borba protiv onih koji žele da sprovedu socijalističku revoluciju, a borba protiv okupatora se relativizuje do te mere da se ne isključuju i neki oblici saradnje ako to doprinosi prvenstvenom cilju – pobedi nad onima koji žele nasilno da promene društveni poredak.

I partizanski ustanak protiv okupatora traži određena pojašnjenja. Najpre, postavlja se pitanje zašto komunisti već posle aprilske okupacije nisu pozvali narod na ustanak. Odgovor je jasan: obavezivao ih je sporazum Staljina sa fašističkom Nemačkom iz avgusta 1939. Tek kad su Nemci 22. juna 1941. napali SSSR i jugoslovenski komunisti će zaključiti da je vreme za sukobe sa nemačkim okupatorom. Tito tada izjavljuje: ,,Kucnuo je sudbonosni trenutak. Započela je odsudna bitka protiv najvećih neprijatelja radničke klase, bitka koju su fašistički zločinci sami zametnuli mučkim napadom na Sovjetski Savez...”

Od 7. jula 1941. postoje, dakle, dva pokreta otpora. U prvoj fazi oni i sarađuju u relativno aktivnoj borbi protiv okupatora. Ubrzo, međutim, uviđaju da im se osnovni ciljevi bitno razlikuju. Mihailović smatra da je prvenstveni cilj pokreta da se pobedi protivnik u građanskom ratu a da se prema okupatoru otpor relativizuje i svede na oblike kojim su se uglavnom služili i drugi evropski pokreti otpora. Partizanski pokret morao je da se bori protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini da bi odneo pobedu u građanskom ratu. Nije mogao ni da relativizuje borbu protiv okupatora jer je nju, u maksimalnom obimu, tražio Sovjetski Savez.

Ipak, u jednom izuzetno kritičnom trenutku i partizanski pokret je ispoljio spremnost za saradnju s okupatorom. Bilo je to u tzv, martovskim pregovorima 1943, kad su partizani Nemcima jasno stavili do znanja da su njegovi glavni protivnici pristalice pokreta Draže Mihailovića i da su spremni, ukoliko se Britanci iskrcaju na jadransku obalu, da se zajedno s okupatorskim trupama tuku protiv Britanaca. To je istorijska činjenica i o tome postoji validan dokument. Ovakva ponuda partizana Nemcima je pokazivala da oslobođenje nije prvenstveni, a posebno ne isključivi cilj partizanskog pokreta. Taj cilj je bio uvođenje komunističkog režima.

Ni kod jednog ni kod drugog pokreta antifašizam, dakle, nije bio osnovni pokretački motiv borbe već borba za komunizam to jest borba protiv komunizma.

diplomirani pravnik