Симболичне исправке

Окружном суду у Београду до данас је поднето укупно 800 захтева за рехабилитацију. Поред чињенице да судијама које поступају по поднетим захтевима није умањен прилив њихових редовних предмета, на дужину трајања поступка, свакако, утиче и чињеница да се највећи број захтева подноси без пропратне документације и доказа о основаности захтева. У таквим ситуацијама сва потребна документа суд прибавља по службеној дужности обраћајући се, најчешће, Безбедносноинформативној агенцији, Архиву Србије и Војном архиву. Проблем може представљати и чињеница да је Законом о рехабилитацији предвиђен једностраначки ванпарнични поступак, што подразумева да се може жалити само подносилац у случају одбијања захтева за рехабилитацију. Остаје дилема да ли се у оваквом, једностраначком поступку може сагледати комплексност свих питања, целокупан историјско-правни контекст и стварна улога и одговорност сваког појединца чија се рехабилитација тражи.

Међу поднетим захтевима највише је оних којима се тражи рехабилитација особа које су биле осуђене као присталице Информбироа, или су биле осуђене због сарадње са окупатором, и особа које су, непосредно по завршетку Другог светског рата, без судске одлуке лишене живота. Окружни суд у Београду до данас је усвојио 333 захтева.

Одлуком Окружног суда рехабилитована је глумица Живана – Жанка Стокић која је пресудом суда за суђења злочина и преступа против српске националне части од 3. фебруара 1945. године оглашена кривом јер је за време окупације, као чланица Народног позоришта, суделовала у ,,Весељацима” и у ,,Централи за хумор”, које су биле под благонаклоном заштитом немачког окупатора, а посебно због учешћа у програмима Радио Београда у оквиру емисије ,,Шарено поподне”. Глумица је на овај начин, како је тада наведено, културно и уметнички сарађивала са окупатором и домаћим издајницима, па је осуђена на казну губитка српске националне части у трајању од осам година. Жанка Стокић преминула је 20. јула 1947. Током поступка рехабилитације Окружни суд у Београду утврдио је да је Жанка Стокић у време почетка Другог светског рата била чланица Народног позоришта. Глуми је била у потпуности посвећена. Глумица је, према сопственом казивању, током поступка 1945. добровољно ступила у ново позориште ,,Весељаци” и ,,Централа за хумор” јер је била болесна и био јој је потребан новац за лечење, док је у Београдску радио станицу ступила под принудом (на тражење главног немачког радио-аранжера). Из овога произилази да је глумица по доласку окупационих власти наставила да се бави својим редовним позивом – глумом, да политички није била ангажована и да једино због свог здравственог стања није била у могућности да одбија понуђене ангажмане. Такође утврђено је да, током поступка пред Судом за суђења злочина и преступа против српске националне части, глумица није имала браниоца јер због лошег материјалног стања није могла да га плати и да јој није био постављен бранилац по службеној дужности чиме јој је било ускраћено право на стручну помоћ у одбрани па је, у познатим друштвеним околностима, изречена казна заснована на политичким и идеолошким разлозима.

Окружни суд у Београду усвојио је и захтев за рехабилитацију сада пок. Слободана Јовановића. Током поступка утврђено је да је пресуда Врховног суда ФНРЈ–Војно веће од 15. јула 1946. ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а рехабилитована особа – сада покојни Слободан Јовановић сматра се неосуђиваним. Наведеном пресудом Слободан Јовановић осуђен је на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства. У образложењу своје одлуке суд је навео да је Слободан Јовановић био истакнута личност свога времена, историчар, правни писац и књижевник, ректор Београдског универзитета, члан и председник Српске краљевске академије, учесник Париске конференције 1919. године... Слободан Јовановић је био против прилажења Југославије Тројном пакту, а позив за улазак у владу коју је формирао генерал Симовић прихватио је из ,,дубоког осећања дужности”. Био је члан, a у једном периоду и председник Владе Краљевине Југославије у избеглиштву. Суђено му је као присталици политичких идеја које су се косиле са идеологијом оних чије су присталице однеле војно-политичку победу у рату.

Одлуком Окружног суда којом се рехабилитује Слободан Јовановић извршена је његова правна рехабилитација, истина много година након његове смрти, и њоме се не могу избрисати ни ублажити многобројне несагледиве последице које је пресуда Врховног суда ФНРЈ имала за Слободана Јовановића. Одлучујући по захтеву за рехабилитацију суд је утврдио да је поступак који је вођен 1946. имао све одлике политичког процеса током којег су погажена нека од основних људских права и темељни правни принципи.

Из ових, као и многих других примера може се закључити да је рехабилитација у законом прописаном судском поступку пред надлежним окружним судом један од начина суочавања са прошлошћу и, макар и на симболичан начин, покушај да се исправе неке историјске грешке и ублаже последице које су многе појединце и фамилије обележиле у временима када нимало није било лако носити такво бреме.

Портпарол Окружног суда у Београду