Башта сљезове боје у Тунису

Севало је кад смо слетали.

Плавуша равног дупета, у летњој хаљини, избацила је гејзир хистеричног смеха,

– Као кит – помислио сам.

– У пола три на аеродрому! – кликтала је. – Је ’л се ово мени дешава?!

– Теби је сад све смешно – придружила јој се другарица.

У Београду су живоруке и мртвоглаве хорде убиле Француза. У таквим ситуацијама, човек се у свом граду нађе као у ступици и жели да побегне. На ноћни лет за Тунис дошло је осам људи.

– Можете да се поделите и да играте фудбал у авиону – посаветовао нас је полицајац.

Плавуша је испустила гејзир смеха док је авион слетао.

Возач нас је у Монастиру чекао од десет ујутро. Баш смо ушли у комби, кад је мрак на истоку позеленео. Угасили су светла на аутопуту. Неосетно је наступио безваздушни дан. У безваздушном дану мимоишли смо фабрику, осветљену дијамантским светлима. Ишли смо низ улице, са зградама мексичког изгледа. Палме су биле једино познато.

На рецепцији мува само што ми није улетела у уста. Одакле се створила у шест ујутро? Мој хотел у Сусу био је саграђен негде седамдесетих година и од тада га је бог заборавио. Предворје је испуњавао неки задах, слабо поправљене канализације, пропуштен кроз пригушивач. За двадесет евра добио сам собу са погледом на море. Доле су шуштали валови. Пролазили су фијакери окићени вештачким цвећем и чуло се клипете-клоп. Руси су почели да се купају пре него што је ружичасто-наранџаста светлост дотакла терасе. Поседео сам над џиновским акварелом. Небо и надзидани облаци били су сљезове боје.

У Тунис сам, уместо бедекера, понео Башту сљезове боје. Башта ме је, као дечака, учила слободи језика и маште. При поновном читању, схватио сам да у тој књизи месец има улогу коју у Дон Кихоту имају ветрењаче. Месец је мамио у даљине, на путовања. Петрак се жалио:

Сјећам се, помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом а мене ноге саме понесу к њему. Куда? – дрекне ћаћа, па за машице, за канџију, за... не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао...

Месец се на арапском, верујем, каже камар. Ја сам се, ето, отео и пошао за њим.

Да.

Међутим, теписон је био стар и буђав. Доручак је био лош. Соба је мирисала на непроветрено. Сместа сам пожелео да се вратим.

– Први дан је најгори – упозорио је Омер.

Знао сам да ствари не видиш док не научиш да их видиш.

Навукао сам завесе. Тонуо сам у главоболан сан, међу поентилистичким тачкама, заосталим од акварела који сам посматрао на балкону.

– Исплута мјесец тајанствен и нијем – шаптао је мом заспалом уму Бранко Ћопић.

После буђења утврдио сам да је песак као брашно, а таласи топли. Искошено октобарско сунце ветар је носио преко тела купача. Истрљао сам се дебелим фротиром. После сам ухватио мопед са алуминијском надстрешницом и повезао се у Порт ел Кантауи.

... и тамо канда има свијета, шупље је испод неба. Има, има...

Мопед ме је добро протресао. Возио је педесет километара на сат, па се могло пасти пред точкове наилазећих аутомобила. Прошетао сам се међу олеандерима и хотелима у монденском Порт ел Кантауију. Продавали су разгледнице камила са фесовима, кожне јакне, лаке шешире и кристализовани песак – пустињске руже...

– Узмеш ружу и неком разбијеш главу.

Врапци су се помамно расцичали у грму буганвилије у сумрак. Ветар је шиштао палмовим лишћем. Хотели су блистали од белине. Попио сам чашу вина међу јарболима. На један од њих био је натакнут замагљени месец.

– Мјесец сјао кад сам коње крао – искочио ми је у свест стих Бранка Ћопића.

 Месец је развукао стазу преко мора. Бранко је шаптао:

 ...вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће:

Хајдемо!

Хајдемо! Куд? Назад у Сус?

Француски радио је свирао у таксију. Док сам се шетао уз шуштање мора, као и увек, допловљавале су сцене из других градова, разни deja vu-и. Ово је личило  на Мармарис и делове Рија. Чинило ми се да сам у Хавани и да се шетам поред робовских купалишта. На Хавану ме је подсећала извесна... забаченост... Ово не морају бити факти, већ одјеци моје душе. Исламске једноспратнице личиле су на шпанске. Сицилија је преко пута. Мој познаник Крис ди Анђелис је већи Арапин од сваког Арапина. Момци су се шетали са девојкама од којих су неке носиле мараме. Једном је на мајици писало

Истина боли, лажи убијају.

Пролазили су аутомобили, туристички возићи и клипете-клоп. Шумила је ноћ са морем. Пијанци су се дерали у паркираним комбијима. Човек у белој кошуљи, налик на секретара партијске организације у Фојници уљудно ми је понудио да купим хашиш. Отишао сам у ноћни сук. Поред тврђаве, четвртасте крошње окреченог дрвећа спајале су се у ваздуху, као шимшири на штулама. Ветар је носио хартије по празним улицама. Порцеланске плочице биле су уграђене у фасаде. Мачке су биле безбројне. Штета што се не хране мувама. Празан сук је био застрашујући.

Вратио сам се на променаду уз море. Жуљајућа музика и бубњеви тукли су из клубова. Пролазили су локални галебови са Европљанкама. Безвезан осмех ми се разлио по лицу:

– У Тунису сам!

Презирем туристичке расисте који своју озлојеђеност претварају у туђу ману. Шетња том улицом за мене је била досадна и одлична. Чак ми је и онај воњ трулежи и неодређени воњ канализације у предворју постао у реду. Хтео сам баш да будем у кубанском рушевном хотелу. Веровао сам у улогу конфузије у животу, не сасвим незачињене конфузије. Мислио сам да конфузија помаже живости живота, под условом да, као Алиса, можеш да пронађеш пут назад. Ту врсту беневолентности сам изгубио кад ме заболео стомак. То се десило...

...То се десило тако што сам по ресторанима пробао нова јела...

Брик је нека врста пите, пуњена најчешће туњевином, са свежим јајетом унутра и печена на уљу, скоро идеално предјело. Оџа је врста сатараша са јајетом које сам јео са љутом кобасицом. Укуса је доброг, али  ћете после тога до поноћи подригивати на бели лук. За сендвиче пеку тесто на улици. Јео сам их и са туњевином и са гиросом, и то није прошло без последица.

Петог дана пробудили су ме болови у стомаку. Морао сам стално да идем у тоалет. Читаве ноћи, мрмљајући, саветовао сам се са неким, а нисам знао са ким. Пробудио сам се без воље за живот. Иако болестан, отишао сам на пливање. Тако сам поред стомачних проблема навукао и сунчаницу. Ујутро сам изболованим гласом позвао доктора. Дошао је тај доктор, налик на коалу, наплатио више него што је рекао и преписао ми лекове. Исцрпљен, стално сам падао у сан. Преспавао сам скоро читав дан и ноћ. Бранко Ћопић је рецитовао:

Поред мене је онај смјели невезани који све хоће и све може, његова рука је на мом рамену, а доље у топлој долини чека ме и мисли на мене онај други добри... који ће до краја мислити на мене и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу...

У оном полубунилу видео сам сцене са овог путовања.

У граду Тунису ветрић је доносио мирис дезодоранса од лимуна. У плавој фонтаници у пасажу пливале су корњаче. Четвороструки гроздови француских канделабра красили су плочнике.

Картагина је била у белим вилама, плавим терасама – сандуцима, урминим палмама и еукалиптусима. Стојећи над Антонијевим термама гледао сам тиркизно море и силуету планина преко залива.

У плавом Сиди Бу Саиду заљубио сам се у кућу бившег муфтије која је сада музеј Дар ел Анаби, са бројним терасама, мајоликама, плавим мушебацима и промајама. Хтео сам да останем у том моменту.

Стомак ме је болео и севало је око пупка. Окићени фијакери који су ми раније изгледали шармантни сад су ми деловали кичасто, чак злокобно. Кад си болестан ништа ти није интересантно. Интересантно је само да ти буде добро.

Кад сам коначно смогао снаге да се прошетам, ветар је понео прашину у позеленелој улици. Кишни прах је залебдео у ваздуху. Пред облаком прашине устукнуо сам у лифт. Са висине сам гледао кочије са покислим путницима. Клипете-клоп! Непрестано је севало. Жалци су се смењивали над морем. Капље су постале крупније. Шкропот кише по стаклу је формирао фразу. Налети ветра су је понављали са преклињућим интензитетом. Појачао се ветар и порасли су таласи. Палме су претворене у очајне хоботнице. У светлости муње видело се набрано море. По оваквим ноћима путовао је свети Павле. Навукао сам завесе да се сакријем од блескова. Чангрљао је на тераси есцајг понесен ветром са столова. Севнуло је опет. И опет! Затим је загрмело потмуло као да и бога боли стомак.