Ера Калимера

Да бих некако саставио крај с крајем, продајем ствари које нису за продају – исповедило ми се понаособ, својевремено, неколико пријатеља док су отуђивали наслеђене породичне драгоцености. А данас, као да су нам најнедоступнија управо нека од највреднијих добара, баш зато што се продају иако нису за продају, понајвише – правда и једнакост.

Наше доба је произвело више неправде и неједнакости него иједно у модерној историји – произлази из података Уједињених нација и низа истраживања. Налази могу да се доживе као нови „сукоб унутар цивилизације”, јер указују на помањкање темељних вредности и правне државе и демократије, усред глобалног, први пут у повести, превладавања тих система.

Последице су драматичне и по интернационалне и по националне односе. Нико није кажњен за неоправдано поведене ратове, астрономским бонусима су награђени директори који су упропастили своје фирме и уздрмали светске берзе, масе пореских обвезника су принуђене да из свог џепа плаћају застрањивања политичара и компанија „сувише великих да би се дозволило да пропадну”, укупни терет кризе пребацује се више на леђа средњих и нижих него виших слојева... „То је неправда”, узречица је јунака цртаћа, црног пилета „Калимера”, с којим су дуго поспрдно поистовећивани сви који „не схватају реалност” оличену у крилатицама „такав је живот” и „док једном не смркне другом не сване”. Али, сада као да је наступила – ера Калимера. Извештаји с разних страна планете сведоче да је неправда постала један од главних извора масовног гнева, па и неповерења грађана у домаће институције и спољне рецепте.

Сумњи су истовремено подвргнуте оба доминантна процеса – локализам и глобализам. Лидерима се замера и што „пркосе” и што „повлађују” и једној и другој неизбежности.

О мањкавости правде говори се и у САД – где се сматрало да је то питање решено, поготову после избора првог црнца, Барака Обаме, за председника шефа Беле куће – па су јој књиге посветила два харвардска професора, добитник Нобелове награде за економију Амартија Сен и филозоф Мајк Сандел. Као пример неоправданих несклада, Сандел наводи да су примања америчких директора (према евиденцији за претпрошлу годину) 344 пута већа од просечне радничке наднице – што ће рећи да шефови за дан зараде безмало годишњу плату потчињених – док је та разлика 1980. била осам пута мања – 42:1.

Не ради се, предочава, само о неравномерној расподели добара, него и о критеријумима за њихово вредновање, при чему не треба да увек буду пресудна тржишна правила понуде и тражње. Јер – није у општем интересу да се профитира на туђој несрећи, као кад су ојађенима од урагана на Флориди потрепштине за преживљавање по врелини (лед, генератор) продаване по цени вишеструко вишој од уобичајене. Нити је логично да актер у телевизијском правном шоуу зарађује годишње готово 12 пута више (25 милиона долара) него председник америчког Врховног суда (217.400)…

Сличну апсурдизацију показала би и подробна истраживања и у неким другим водећим или растућим силама. А поготову – у транзиционим земљама где се слој баснословно имућних нагло створио – некажњивим кршењем општих закона, па и закона тржишта, уз коруптивну примену метода „пара врти где бургија неће”.

Преиспитивање је, дакле, глобално. Учестали су приговори на неправедну расподелу богатства, која је чак толика да расте број неопскрбљених упркос вишковима робе, па и гладних (више од милијарду људи) иако постоје вишкови хране. Појачане су и замерке због подривања међународног права зарад задовољавања унутрашњих и потреба надметања с другим силама, тражи се веће уважавање за измењени однос политичких и економских снага, пребацује се многима да потискују људска права како би задовољили, често предимензиониране, профитне или безбедносне пројекте…

Какав би требало да буде свет, који би карактерисала правичност или бар правдољубивост – једна је од најистрајнијих загонетки. Нема човека који ће рећи да је против остваривања таквих идеала.

Али, чак и кад надметање водећих сила доведе до пораза једне од њих, као у хладном рату, победник упада у нову неприлику – шта да ради са самим собом. Свикао на велико ривалство, јединог достојног противника налази у себи, што је догађај који измиче класичном разврставању на правду и неправду. Јер се извршење „наше правде” према другима испоставља, добрим делом, као – „неправда према нама”. Исто важи и у случајевима локалнијих домета.

Синдром „Калимера” тако се оцртава као планетарни „зачарани круг”. Док једни тврде да су „у праву”, а други „траже правду” и трећи на себе узимају улогу „праведника” – повећава се маса која страда у сваком случају. Па – са мање вајкања а више упозорења – кличе: „То је неправда”…