Њујорк – центар креативне музике и џеза

Лепота џеза је у томе што свако има прилику да буде свој и каже нешто што ће остати запамћено у свету музике. Ово су речи Џоа Лована, чувеног америчког саксофонисте и кантаутора. Човек, који је у својој каријери свирао са свим значајнијим именима савременог џеза и који иза себе има на десетине плоча, једна је од звезда предстојећег Београдског џез фестивала, који слави 25. рођендан.

Једно од најзначајнијих имена савременог америчког џеза, Џо Ловано први пут долази у Београд. Он ће са својим квинтетом одржати концерт у суботу, 31. октобра у Задужбини Илије М. Коларца.

– Знам и да је београдска публика веома отворена и да има велику страст да чује нову музику. Представићу се са својим новим квинтетом „USFive” (клавир, бас, два бубња и саксофон). Имамо нову плочу „FolkArt” на којој истражујемо начине свирања као квинтет и то је веома забавно и радосно искуство за нас и публику, јер заједно гледамо како се музика „отвара” – каже Џо Ловано у интервјуу за „Политику”.

Лованов отац Тони био је, такође, музичар. Зато га и питамо да ли се захваљујући оцу „инфицирао” музиком?

– Да, мој отац је био заиста фантастичан музичар. Био је саксофониста у Кливленду, Охају и одрастао је на свингу и би-бапу. Имао је шансу да чује уживо Чарлија Паркера, Лестера Јанга, Телонијуса Монка… Гајио је велику страст према музици и имао је сјајну колекцију плоча. Као дечака упознао ме је са многим класицима великих мајстора џеза. И пре него што сам постао свестан тога, већ сам покушавао да створим неки свој звук на саксофону.

Џо Ловано завршио је чувени бостонски колеџ Беркли, а данас је тамо професор. На питање да ли је неком музичару са дипломом Берклија касније лакше у музичким водама, и шта је најважнија ствар коју се данас труди да пренесе својим студентима, чувени саксофониста одговара:

– Када сам дошао на Беркли, са 18 година, већ сам имао неки свирачки стаж и музички репертоар који сам волео да изводим. На Берклију сам упознао све оне колеге са којима сам касније свирао – Џона Скофилда, Била Фризела, Џоија Берена, Кенија Ворнера… Одлазак на такав универзитет не значи само да изучаваш музику, већ и да почињеш да свираш са другим музичарима. Успоставиш везе, које се настављају и касније у каријери. Због тога је за мене Беркли био веома важан. Овај колеџ се толико развио и данас је то велика интернационална музичка школа. Студентима овог колеџа нуде се велике могућности. Ја сам шеф катедре за извођење џеза, тако да имам прилику да подучавам најбоље студенте.

Саговорник „Политике” свирао је у квартету Џона Скофилда, а сарађивао је и са неким од најзначајнијих џезера, као што су Вуди Херман, Елвин Џонс, Пол Моушн, Мел Луис…Признаје нам да су га сва та искуства обогатила као музичара.

– Све што радите у животу постаје део ваше историје и искуства. Сматрам да је данас мој квинтет „UsFive” сублимација свега што сам радио, свих са којима сам свирао, путовао…Заиста је благословено живети у свету музике.

Иако је из Кливленда, већ дуго живи у Њујорку. Овај велеград је често биoњегова велика музичка инспирација. Ево и зашто:

– Њујорк је одувек био центар креативне музике и џеза. Сви музички мајстори и џез великани, током протеклих деценија, селили су се у Њујорк – од Луиса Армстронга и Дјука Елингтона до Џона Колтрејна, Сонија Ролинса, Телонијуса Монка и Дизија Гилеспија. То је, просто, место на коме морате бити, јер имате толико могућности да свирате, са музичарима свих генерација и култура. Када сам дошао у Њујорк седамдесетих било је сјајно, зато што сам имао шансу да свирам са музичарима из целог света. Не само са џезерима, већ музичарима из Јужне Америке, Порторика, Кариба, свирао сам у неким латино бендовима и имао прилику да искусим ту мултикултуралност. Њујорк је увек давао ту сјајну могућност. Одувек сте имали микс музичара који су стварали дивну енергију. На срећу, Њујорк је такав и данас.

Издавачка кућа „BlueNote”, за коју Ловано снима скоро две деценије, недавно је прославила значајан јубилеј – 70 година постојања. Познати саксофониста прича нам и о улози ове дискографске куће у историји музике:

– Та кућа је одувек била посвећена томе да документује музичаре тренутка. Увек је омогућавала музичарима да се развију као композитори, никада никоме није говорила шта се сме, а шта не сме. Музичарима као што су Фреди Хабард, Боби Хачинсон, Херби Хенкок, или Вејн Шортер дато је зелено светло да буду своји, да креирају музику која је веома лична. Ја сам почео да радим за ову кућу 1990. године и моја последња плоча је 21 издање за „BlueNote”. На свакој од тих плоча могао сам да се искажем као музичар. Увек се трудим да будем најискренији, а „BlueNote” ми је дао ту могућност.

Џо Ловано је 2000. године овенчан Греми наградом за албум „52 StreetThemes”. Осим Гремија, добитник је многих других признања, попут оних магазина „Даунбит”. Баш зато за крај разговора говори о томе колико награде и позитивне критике види као неку врсту потврде свог рада:

– Лепо је било сазнати да су људи схватили моју музику озбиљно. Тек када добијете таква признања свесни сте свега. А и људи ван света џеза почињу да обраћају пажњу на вас. После освајања Греми награде 2000. године, још два пута сам номинован за ово признање, и то ми је на неки начин био добар замајац за будућност.

Јелена Копривица