Njujork – centar kreativne muzike i džeza

Lepota džeza je u tome što svako ima priliku da bude svoj i kaže nešto što će ostati zapamćeno u svetu muzike. Ovo su reči Džoa Lovana, čuvenog američkog saksofoniste i kantautora. Čovek, koji je u svojoj karijeri svirao sa svim značajnijim imenima savremenog džeza i koji iza sebe ima na desetine ploča, jedna je od zvezda predstojećeg Beogradskog džez festivala, koji slavi 25. rođendan.

Jedno od najznačajnijih imena savremenog američkog džeza, Džo Lovano prvi put dolazi u Beograd. On će sa svojim kvintetom održati koncert u subotu, 31. oktobra u Zadužbini Ilije M. Kolarca.

– Znam i da je beogradska publika veoma otvorena i da ima veliku strast da čuje novu muziku. Predstaviću se sa svojim novim kvintetom „USFive” (klavir, bas, dva bubnja i saksofon). Imamo novu ploču „FolkArt” na kojoj istražujemo načine sviranja kao kvintet i to je veoma zabavno i radosno iskustvo za nas i publiku, jer zajedno gledamo kako se muzika „otvara” – kaže Džo Lovano u intervjuu za „Politiku”.

Lovanov otac Toni bio je, takođe, muzičar. Zato ga i pitamo da li se zahvaljujući ocu „inficirao” muzikom?

– Da, moj otac je bio zaista fantastičan muzičar. Bio je saksofonista u Klivlendu, Ohaju i odrastao je na svingu i bi-bapu. Imao je šansu da čuje uživo Čarlija Parkera, Lestera Janga, Telonijusa Monka… Gajio je veliku strast prema muzici i imao je sjajnu kolekciju ploča. Kao dečaka upoznao me je sa mnogim klasicima velikih majstora džeza. I pre nego što sam postao svestan toga, već sam pokušavao da stvorim neki svoj zvuk na saksofonu.

Džo Lovano završio je čuveni bostonski koledž Berkli, a danas je tamo profesor. Na pitanje da li je nekom muzičaru sa diplomom Berklija kasnije lakše u muzičkim vodama, i šta je najvažnija stvar koju se danas trudi da prenese svojim studentima, čuveni saksofonista odgovara:

– Kada sam došao na Berkli, sa 18 godina, već sam imao neki svirački staž i muzički repertoar koji sam voleo da izvodim. Na Berkliju sam upoznao sve one kolege sa kojima sam kasnije svirao – Džona Skofilda, Bila Frizela, Džoija Berena, Kenija Vornera… Odlazak na takav univerzitet ne znači samo da izučavaš muziku, već i da počinješ da sviraš sa drugim muzičarima. Uspostaviš veze, koje se nastavljaju i kasnije u karijeri. Zbog toga je za mene Berkli bio veoma važan. Ovaj koledž se toliko razvio i danas je to velika internacionalna muzička škola. Studentima ovog koledža nude se velike mogućnosti. Ja sam šef katedre za izvođenje džeza, tako da imam priliku da podučavam najbolje studente.

Sagovornik „Politike” svirao je u kvartetu Džona Skofilda, a sarađivao je i sa nekim od najznačajnijih džezera, kao što su Vudi Herman, Elvin Džons, Pol Moušn, Mel Luis…Priznaje nam da su ga sva ta iskustva obogatila kao muzičara.

– Sve što radite u životu postaje deo vaše istorije i iskustva. Smatram da je danas moj kvintet „UsFive” sublimacija svega što sam radio, svih sa kojima sam svirao, putovao…Zaista je blagosloveno živeti u svetu muzike.

Iako je iz Klivlenda, već dugo živi u Njujorku. Ovaj velegrad je često bionjegova velika muzička inspiracija. Evo i zašto:

– Njujork je oduvek bio centar kreativne muzike i džeza. Svi muzički majstori i džez velikani, tokom proteklih decenija, selili su se u Njujork – od Luisa Armstronga i Djuka Elingtona do Džona Koltrejna, Sonija Rolinsa, Telonijusa Monka i Dizija Gilespija. To je, prosto, mesto na kome morate biti, jer imate toliko mogućnosti da svirate, sa muzičarima svih generacija i kultura. Kada sam došao u Njujork sedamdesetih bilo je sjajno, zato što sam imao šansu da sviram sa muzičarima iz celog sveta. Ne samo sa džezerima, već muzičarima iz Južne Amerike, Portorika, Kariba, svirao sam u nekim latino bendovima i imao priliku da iskusim tu multikulturalnost. Njujork je uvek davao tu sjajnu mogućnost. Oduvek ste imali miks muzičara koji su stvarali divnu energiju. Na sreću, Njujork je takav i danas.

Izdavačka kuća „BlueNote”, za koju Lovano snima skoro dve decenije, nedavno je proslavila značajan jubilej – 70 godina postojanja. Poznati saksofonista priča nam i o ulozi ove diskografske kuće u istoriji muzike:

– Ta kuća je oduvek bila posvećena tome da dokumentuje muzičare trenutka. Uvek je omogućavala muzičarima da se razviju kao kompozitori, nikada nikome nije govorila šta se sme, a šta ne sme. Muzičarima kao što su Fredi Habard, Bobi Hačinson, Herbi Henkok, ili Vejn Šorter dato je zeleno svetlo da budu svoji, da kreiraju muziku koja je veoma lična. Ja sam počeo da radim za ovu kuću 1990. godine i moja poslednja ploča je 21 izdanje za „BlueNote”. Na svakoj od tih ploča mogao sam da se iskažem kao muzičar. Uvek se trudim da budem najiskreniji, a „BlueNote” mi je dao tu mogućnost.

Džo Lovano je 2000. godine ovenčan Gremi nagradom za album „52 StreetThemes”. Osim Gremija, dobitnik je mnogih drugih priznanja, poput onih magazina „Daunbit”. Baš zato za kraj razgovora govori o tome koliko nagrade i pozitivne kritike vidi kao neku vrstu potvrde svog rada:

– Lepo je bilo saznati da su ljudi shvatili moju muziku ozbiljno. Tek kada dobijete takva priznanja svesni ste svega. A i ljudi van sveta džeza počinju da obraćaju pažnju na vas. Posle osvajanja Gremi nagrade 2000. godine, još dva puta sam nominovan za ovo priznanje, i to mi je na neki način bio dobar zamajac za budućnost.

Jelena Koprivica