Skaj prepiske

Laičkoj javnosti posredstvom medijskih platformi može svašta da se servira. Generalno gledano, naravno nije to samo i našem društvu problem, površnost sve više razara društva. Dobro osmišljenom kampanjom i vrednim bustovanjem na društvenim mrežama neupućena javnost lako se može dovesti do željenog načina razmišljanja, a to se u Srbiji bar što se tiče raznoraznih istraga i sudskih postupaka obilato koristi. Nedavno je pokrenuta medijska lavina sa objavljivanjem tzv. skaj prepiski za koje se tvrdi da ih je svojevremeno dok se borio da opstane na čelu Fudbalskog saveza Srbije pisao Slaviša Kokeza dogovarajući putem istih sa nekakvim osobama iz kriminalnog miljea kako da premlate legendu Mančester junajteda Nemanju Vidića i njegove saborce, računajući da će Vidić biti protivkandidat u borbi za prvog čoveka srpskog fudbala. Ne želeći da ulazim u autentičnost tih skaj prepiski, niti u njihovu sadržinu, kao neko ko je advokat i ko se često susreće u brojnim sudskim postupcima sa tim prepiskama, dužan sam da napišem koje slovo o tome zašto „Skaj” ne može da bude dokaz na sudu, niti može da bude bilo kakav dokaz za bilo šta, osim što može da bude operativno saznanje za policiju i tužilaštvo koje mora da se proveri. Dakle, to što je neko nešto pisao na toj platformi, ako je uopšte pisao, a to „ako je uopšte pisao” podvlačim duplom crvenom linijom, ne znači ama baš ništa i vrlo je upitno i sporno. Da se razumemo, autor ovih redova uopšte ne želi da opovrgava da li je zaista dotični Kokeza pisao ili nije pisao objavljene poruke. Možda jeste, a možda i nije, te baš je u tome najveći problem „Skaj” platforme i zašto se ona ne može uzimati kao bilo kakav dokaz. Naime, bilo koji dokaz koji se izvodi u redovnom sudskom postupku, a prethodno ga i u istrazi tužilac koristi, mora da bude proverljiv. To znači da ono što tužilac tvrdi, a to je recimo da je neka dotična osoba preko skaj prepiske naručila recimo nečije prebijanje ili ubistvo, to odbrana ima pravo da proveri, kao inače i svaki drugi dokaz koji tužilac predstavlja. Međutim, problem kod aplikacije „Skaj” je upravo u tome što taj dokaz nikako ne može da se proveri. Ne postoji mogućnost da odbrana tokom postupka proveri da li je njen branjenik zaista putem te aplikacije zaista tako nešto naručivao ili dogovarao, te sudu ostaje samo da veruje ili da ne veruje onome što tužilac tvrdi, što u startu ovakav „dokaz” diskredituje u svakom pogledu.

E sad, postavlja se pitanje zašto je nemoguće to proveriti?

Odgovor je vrlo prost. Zato što jedino francuska služba ili policija ima mogućnost da izvrši skidanje i tzv. enkripciju skaj prepiski, što je dodatni problem zašto se ovakav dokaz ne može smatrati relevantnim za naše postupke. Naš Zakonik o krivičnom postupku ne predviđa mogućnost da srpski sud izda naredbu nekoj stranoj službi da naše građane stavi na bilo kakvu meru, posebno ne na meru prisluškivanja ili da ima mogućnost čitanja poruka naših državljana. Dakle, ne može francuska služba ili francuska policija da skida razgovore naših građana i da se to koristi u redovnom sudskom postupku pred srpskim sudovima. Inače, „Skaj” kao dokaz pada bukvalno pred svim evropskim sudovima, upravo zbog nemogućnosti da se taj dokaz proveri, te ga čak i sama Francuska ne uzima kao dokaz, već isključivo kao operativni podatak koji mora prethodno da se proveri. Recimo da je tako nešto moglo i kod nas da se uradi, pa ukoliko postoje operativni podaci da je neko lice iz kriminalnog miljea putem aplikacije „Skaj” pisalo poruke u kojima je recimo naručivalo nečije ubistvo, pa mu je onaj kome je ubistvo naručio napisao da je isto izvršio i da je recimo leš zakopao na određenom mestu, to može da se proveri tako što će se otići do tog mesta i pokušati leš da pronađe. Ovako, verovati nekakvim prepiskama koje inače po svim pokazateljima mogu i da se prepravljaju, pa neretko postoji sumnja kod odbrane da tužioci te prepiske usklađuju sa onim što je njima potrebno na sudu, zaista nije u redu da se koristi kao dokaz. Na sve ovo mora se dodati da oni koji su komunicirali putem aplikacije „Skaj” uvek su koristili nekakve pseudonime. Gotovo je nemoguće utvrditi da li je zaista neka osoba u koju je tužilac prst uperio zaista pisala određene poruke, jer u prepiskama nema imena i prezimena, nema čak ni telefonskih brojeva, već samo pseudonim. Jedino što se može uzeti za relevantno je recimo da neki svedok saradnik ili svedok osumnjičeni koji je učestvovao u izvršenju krivičnog dela potvrdi da se iza određenog pseudonima zaista krije osoba koju tužilaštvo goni. No, svakako je i to problem, jer svedok osumnjičeni da ima i tu mogućnost da laže, odnosno da na druge prebaci krivicu kako bi sebe spasio i to se neretko i čini u dogovoru sa tužilaštvom.

Ovo su neki osnovni problemi kada govorimo o skaj prepiskama kao dokaznom sredstvu koje tužilaštvo koristi u krivičnim postupcima, jer dužni smo javnosti da objasnimo da to nije baš tako sve crno-belo kao što mediji umeju da prenesu. Niko ne tvrdi da ono što se pročita u tim prepiskama nije tačno, ali niko ne može sa sigurnošću da tvrdi i da je tačno, a pošto je nemoguće proveriti istinitost prepiski onda se one po svim pravilima krivičnog postupka jednostavno ne mogu koristiti kao dokaz. Na našu žalost, sudovi u Srbiji ih uzimaju zdravo za gotovo kao dokaz i plašim se da će u nekoj daljoj budućnosti to stvoriti ozbiljan problem, jer širom Evrope presude koje su donete na osnovu dokaza koje su činile skaj prepiske padaju kao kruške pred višim sudskim instancama. Problem naših medija, posebno onih koje je Dragan Šolak doskoro držao pod šapom, jeste čak i selektivan odabir skaj prepiski. Kada one politički odgovaraju, onda se u medijskom izveštavanju uzimaju kao istinite, ali kada ne odgovaraju onda se „Skaj” tretira kao nešto što se ne može uzimati kao dokaz, što je svakako ozbiljan pokazatelj licemerja tih medija. Konkretno, slučaj Nemanje Vidića, odnosno slučaj navodnog naručivanja prebijanja Nemanje Vidića od strane Slaviše Kokeze, dobro je došao dotičnim medijima da pokrenu čitavu kampanju, mada se čitav događaj zbio šest godina unazad i verujem da je KRIK te prepiske imao i ranije. Sada im je nešto pogodno došlo, pa su tu temu pokrenuli, međutim brojna pitanja ostaju otvorena. Kako sa sigurnošću mogu da tvrde da su poruke autentične? Kako znaju da je definitivno iza tog pseudonima Slaviša Kokeza? Ista ova pitanja se mogu postaviti i za svaki drugi postupak u kojima se „Skaj” koristi kao glavni dokaz. Odgovora na ta pitanja jednostavno nema, a to je samo po sebi problem kada mediji piskaraju koješta o tobožnjim čvrstim dokazima koje su pronašli u skaj prepiskama. Ko nam garantuje da nisu prepravljane? Ko nam garantuje da nije nešto dodatno dopisivano? Kako to može bilo ko da proveri? Otuda, više je nego jasno da se skaj prepiske kako u Srbiji, a još više u Crnoj Gori, koriste isključivo za političke obračune, odnosno za kreiranje određenih medijskih afera, a ne da bi se utvrdila bilo kakva istina. Što bi Milan Knežević, srpski političar iz Crne Gore, rekao: „Ako te ima na aplikaciji ’Skaj’, gotov si.” Moja molba čitavoj javnosti kada pročita ovaj tekst je baš u tome da sve to što mediji objave, a tiče se skaj prepiski, uzmu sa ogromnom rezervom i da nikada u iste ne veruju, nego da sami pokušaju kroz praćenje postupka za koji se zainteresuju da dođu do zaključaka. Da se razumemo, osobe koje su koristile „Skaj” svakako nisu deca cveća, niti su članovi hipi pokreta, već su to ljudi koji su najvećim delom sa druge strane zakona. Naravno da ćemo odmah sumnjati u svakoga ko je koristio „Skaj”, jer zašto bi neko ko je sto odsto čist i ispravan koristio takvo sredstvo za komunikaciju, a ne običan telefon ili neku od aplikacija tipa „vocapa”, „vajbera” i sl. Ipak, ne možemo ni uzimati za dokaz nešto što je nemoguće proveriti i tvrditi da se iza nekog pseudonima na aplikaciji „Skaj” zaista nalazi onaj u koga su tužioci i čitava javnost uperili prst. Držeći se osnovnog načela u svakom krivičnom postupku – da niko nije kriv dok se to ne dokaže u redovnom sudskom postupku – tako i ja molim medije, a posebno sudove, da nikog ne osuđuju isključivo na osnovu skaj prepiski, jer one jednostavno osim što mogu da budu operativno saznanje, ne mogu da budu ništa više od toga.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista