Očaj koji država mora da kanališe

Vreme odgovornosti za punih 19 meseci blokada uveliko je došlo. Oni koji su na sve moguće načine podsticali blokiranje škola, fakulteta, bolnica, domova zdravlja i mnogih drugih državnih institucija, jednostavno više neće moći da budu u tim institucijama ili u najmanju ruku biće premešteni na neka niža radna mesta. Tako to biva kada propadnu revolucije i niko nema razloga za ljutnju. Pokušali su prevrat, zaigrali su na kartu rizika i izgubili su. Posledice po propale revolucionare nekada su bile jezive. Višegodišnja zatvorska kazna je bila još najblaža posledica. Danas je to skroz drugačije, pred streljački vod ili višegodišnju zatvorsku kaznu Bogu hvala niko neće ići, što ne bih rekao da je bilo obrnuto, odnosno da su revolucionari uspeli u naumu i da su revoluciju sproveli, ali svakako da pozicije koje su do juče imali unutar samog sistema više neće moći da imaju.

Konačno, skup koji je održala vladajuća stranka tokom vikenda ispred Doma Narodne skupštine bio je glogov kolac u srce blokaderskog pokreta. Njihov kraj i suočavanje sa po njih surovom realnošću koja je istinski bolna. No, to ne znači da vladajuća struktura sme da se opusti i da digne sve četiri uvis.

Naprotiv, tek sada mora da žestoko radi na terenu i da one zamerke koje je dobronamerni svet imao kada je krenuo onako naivan za blokaderima, misleći da ih zaista predvode nekakvi u srcu i duši čisti studenti, iste usvoji i da anomalije ispravi. Već se uveliko sa tim krenulo, jer je Vučić svoje najbliže saradnike ubacio u vatru, te svako malo, posebno vikendom, umesto da se brčkaju i odmaraju sa porodicama po mediteranskim letovalištima, moraju zajedno sa narodom da se znoje pod šatrama i da razgovaraju. Uostalom, skup u subotu bila je potvrda toga da se vladajuća stranka prenula i da je Vučić krenuo u žestoki rad sa narodom. Nije bilo ograde između naroda i funkcionera, kao ni između njega kao predsednika države i naroda, funkcioneri su morali da stoje sa narodom u masi, da razgovaraju sa njim, da čuju svačiju želju, molbu, jadikovku, da prihvate kako kompliment, tako i kritiku… Najbitnije, Vučić je po ko zna koji put ponovio da mu je ruka za razgovore sa onima koji su do juče hteli da ga obese i da sve članove njegove porodice tuširaju uranijumom, a saradnike da lustriraju i zatvore na robije, u vazduhu i da čeka da je tako ispruženu prihvate. Svestan je da očaj i nemoć onih najekstremnijih blokadera država mora nekako da kanališe kako ne bi pravili dodatnu štetu. Oni danas deluju kao nacisti u opkoljenom Berlinu kada se očajnički bore živeći u iluziji da će Rajh ipak na kraju pobediti. Baš ti najekstremniji prinuđeni su da pokrenu poslednje adute, a oni su najogavnije uvrede, verbalno i fizičko nasilje na ulici, ruženje i devastiranje kako javne, tako i privatne imovine ako upere u prst prema nekom da je ćaci. Što se politike tiče, svakako je nisu imali, pa neće je imati ni ubuduće. Ono što im je jedino preostalo to je besomučno i iracionalno lepljenje nalepnica besmislenog sadržaja na koje se običan čovek uglavnom zgražava ukoliko ih primeti.

Ono što je ozbiljan problem po blokaderske ekstreme to je što više ne mogu da se nazivaju studentima, jer studenti su im mahom okrenuli leđa i ne žele sa njima da se poistovećuju. Skup tokom vikenda je baš to i pokazao, jer je njegovo ključno obeležje bilo baš neverovatno ogromnog broja mladih ljudi, što je i sama Vesna Pešić kao ideolog blokadera morala da prizna. Pre tačno 19 meseci bilo je nezamislivo da neko iz mlađe generacije izađe i javno kaže kako podržava predsednika Vučića i vladajuću stranku. Situacija se danas skroz obrnula, te je mlade sada sramota da se poistovećuju sa blokaderskim pokretom, a sve u većem broju prilaze kao vladajućoj strukturi i vrlo iskreno govore kako se kaju jer su ispali naivni. Punih 19 meseci blokaderi su pokušavali da uteraju strah među pristalice vlasti. U jednom trenutku to je zamalo i uspelo. Ipak, sada je sve drugačije. Njih se više niko ne plaši i neretko ljudi koje su do juče maltretirali hoće da ih propuste kroz šake. Samo stalnim apelima predsednika države i kontrolisanjem situacije to se ne dešava.

Zato je vladajuća struktura dužna da otvori četvore oči i da teško prihvatljivu situaciju po blokadere koja ih dovodi do ozbiljnog očaja kanališe ka tome da nikako ne proizvedu nasilje. Bukvalno se svakodnevno mora raditi na nekoj vrsti kolektivne terapije i stalno pričati kako je ruka za razgovore pružena i kako niko normalan ne želi sukobe. Onog momenta kada se taj ekstremizam svede bukvalno na puki incident tada možemo da kažemo da smo kao društvo ozdravili, a čini mi se da smo na dobrom putu. Kako se bliže izbori, svako ko drži do malo racionalnosti ipak će poželeti da sedne za sto i da razgovara, jer niko nije lud da izaziva komšijsku netrpeljivost i mržnju. Šta je bilo, bilo je, svako može da se uznese i u jednom momentu da poludi, što bi se reklo sve je to za ljude, ali hrišćanski je praštati i idemo dalje. Naravno, teško se može zaboraviti, ali svakom domaćinu je uvek cilj da mu u kući vlada mir, pa samim tim u našoj zajedničkoj kući kakva je Srbija mir je iznad svega. Da budem iskren, nekada sam se kao buntovni klinac smejao Miloševićevim rečima kako mir nema alternativu, a danas vidim da je to ipak veoma mudra rečenica. Posebno kada ti ne ide na frontu, a blokaderima definitivno ne ide. Mir je šansa da nešto dobiješ, jer ako nastaviš sa istim ponašanjem, a jasno ti je da si u rasulu i da gubiš, možeš samo da dođeš do faze samouništenja. Otuda, za njih je daleko pametnije da se dozovu pameti i da sednu da razgovaraju sa vlastima, jer mogu da dobiju određene benefite, posebno u izbornom procesu, za koje smatraju da su im važni i prioritetni. Ukoliko nastave po starom, ugasiće se i to je neminovnost, jer više nisu avangarda, nisu ni zanimljivi, a ozbiljno su počeli da se gade širim narodnim masama. Jedini uspeh koji su ostvarili, ako se to tako može nazvati, jeste to što su ugasili dosadašnju opoziciju. No, čak i to vlastima odgovara, te Vučić može da trlja ruke od zadovoljstva.

Elem, dosta je bilo zavitlavanja, jer konačno je država odlučila da bude država. Zapravo, vlast je konačno shvatila da beskrajnim udovoljavanjem suludih zahteva svakog ko se u sistemu nešto pobuni, a sistem je bio umrežen blokaderskim spavačima, ne vodi nikuda. Niko nije za diktaturu ili nešto slično, ali ljudi traže da se poštuje red i disciplina, odnosno da državom upravlja onaj koga je narod većinom glasova izabrao. Konačno je i sama vlast shvatila da će ili biti vlast ili da se rastajemo. To znači da svako ko je remetio rad državnih institucija moraće da odgovara.

Svako ko je bušio sistem iznutra biće pomeren, smenjen, dobiće otkaz, kako god. Jednostavno, to je svuda u svetu tako. No, to ne znači da sa ljudima koji imaju drugačije mišljenje neće sesti da se razgovara ukoliko oni žele, a svakako po njih je bolje da razmisle i da sednu za sto i razgovaraju. Videli su da im revolucija nije prošla, te svako dalje insistiranje na tom poduhvatu samo će ih dodatno urnisati. Naravno, vlast će morati iz petnih žila da se potrudi i najtvrđe da dovede za sto i da sa njima sedne da razgovara, taman da oni to po hiljadu puta odbiju, jer baš je na vlastima odgovornost da pokuša sve da uradi kako bismo se vratili u potpunosti u normalan život. Skup u nedelju je bio puna podrška za normalnu i racionalnu Srbiju, pre svega ujedinjenu oko daljeg napretka i u podršci Vučićevoj politici. Vreme je i da blokaderi to shvate.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista