Batini skokovi u Savu sa najviših grana

Beogradska leta su nekad bila duga, topla i zanimljiva jer je svako uspevao da pronađe ono što ga je najviše interesovalo. Posebno su u tome prednjačili mladi, uglavnom srednjoškolci i studenti. Dolaskom toplih dana grad bi se preselio na Savu i Dunav, a svi koji su imali mogućnosti (čitaj – novac) odmarali su se na Hvaru, Braču, u Rovinju, Dubrovniku... Bilo je i onih koji su leto provodili u selu, a koji ni to nisu mogli, odlazili bi na čuveno kupalište „Kod šest topola”, prekoputa pivnice „Mostar”.

O tome šta se tu sve događalo i kakvih je vratolomija bilo pisao je advokat u penziji Radoslav Lale Vujadinović u svojoj knjizi „Čuburci Krstaši” (izdavač „Službeni glasnik”). Beležeći kako su na ovom kupalištu dečaci učili da plivaju i skaču u vodu, primetio je da su najhrabriji bili budući srednjoškolci, željni da ih neko primeti i da steknu makar malu prednost nad starijim drugarima. Bilo je to vreme kad su počeli da se prikazuju filmovi o Tarzanu sa Džonijem Vajsmilerom. Krenula je pomama za veranjem po drveću, skakanje s grane na granu ili penjanje na najtanju granu i najviše drvo na Savi, odakle se skakalo u vodu.

– Jedan naš drug je voleo da se pentra po orahu, s kojeg je prelazio na trešnju – prisećao se autor knjige. – S nama se družio i Milan Petrović, zvani Majmun, koji je izvodio čudesa po simsovima svoje zgrade u Sinđelićevoj ulici. Zbog tih vratolomija ostao je neprevaziđen u čuburskom kraju.

Sa svojom družinom Lale je letnje dane najčešće provodio na kupalištu „Kod šest topola”, a kad bi njihovi stariji drugari krenuli prema Obrenovačkom putu, i oni bi pošli za njima. Na brzinu bi pokupili svoje stvari, pa onako bosonogi, trk za svojim idolima. Tamo su se nalazile visoke topole i vrbe čije su se grane savijale nad rekom. Znali su da ih čeka spektakl – bravurozni skokovi u vodu.

– Kad odvažni mladići počnu da se penju na visoko drveće, cela plaža je samo u njih gledala. Kupači su nastojali da zauzmu što bolje mesto, kao da iščekuju podizanje zavese i početak pozorišne predstave – primećuje Vujadinović. – Ako ćemo pošteno, to i jeste bila neka vrsta predstave, koja je imala svoje „glumce”, istovremeno i svoje junake. Glavni akteri događaja bili su Zvonko Popović, Strahinja Rodić, Bata Živojinović, Tolja Tasić. Svi su bili istinski majstori skokova u Savu, s velikih visina, s kojih se malo ko usuđivao da skoči.

O visini s koje će skočiti odlučivala je njihova lična hrabrost, tako da nisu skakali po redu kojim su se peli, već najčešće obrnutim redom. Svi su nosili kupaće gaćice „tarzanke”, a kao nagradu su dobijali dugotrajne aplauze i usklike divljenja. Možda i neki skriveni poljubac devojaka koje su, takođe s ushićenjem, sve to posmatrale. Poslednji je skakao korpulentni Bata Živojinović. Tada bi se sve umirilo, prestao bi svaki žamor, gotovo da se ni mušica nije čula.

– Onako visok, besprekorno građen, s leđima kao bioskopsko platno, popeo bi se na najvišu granu, s koje se niko nije usuđivao da skoči – beleži dalje ovaj hroničar Čubure. – Izmamljivao je uzdahe svih koji su se tu zatekli, znajući da će videti „čudo neviđeno”. I, zaista su videli spektakl.

Čitava plaža bi se umirila, gotovo zaustavljajući dah, kao da je Batin skok bio sudbonosan. On nikoga nije gledao, nikome nije mahao niti je bilo šta dobacivao. Na grani do koje se popeo zadržao se veoma kratko, tek toliko da pronađe još bolji oslonac za dobar odraz, a potom i skok. Zatim bi se bacio u prazno, tela savijenog u luk i ruku potpuno ispruženih napred, da bi na polovini leta sastavio ruke i prste na nogama i „prelomio se”. Taj zgrčeni let trajao je dve-tri sekunde, a onda bi se iznad same površine vode ponovo ispravio kao koplje, snažno udario rukama u vodeno ogledalo i uronio u vodu gotovo neprimetno. Za tili čas je izleteo iz vode kao delfin, snažnim trzajem glave zabacio dugu kosu, ispuštajući jedan „tarzanski” krik.

Publika u senci visokih topola je u njemu zaista videla beogradskog Tarzana jer je izgledom i stasom, a naročito kosom podsećao na Džonija Vajsmilera, plivača i glumca iz nezaboravnih filmova o Tarzanu. Tek kada bi Bata ponovo zabacio kosu i neprimetno mahnuo, plažom se prolomio aplauz i uzvici oduševljenja. U godinama što su se nizale, postao je vrhunski glumac, igrajući u najgledanijim našim filmovima. Skakanje u Savu bila je samo nezaboravna uspomena. Mnogi njegovi drugovi iz „ganga” postali su glumci i reditelji.

Najbliži prijatelji bili su mu Rastislav Jović Kekec, Jovan Jurišić zvani Pacov, Strahinja Rodić Straja. Kaskader Pili Radević ovako se sećao jednog događaja sa slavnim glumcem: „Dok je prva ekipa nešto snimala, on pokupi nas nekoliko – Zvonceta, Batu Kamenog, mene, Čedu i njegovu devojku iz gimnazijskih dana Milju Vujanović, i kao pravi režiser namesti scenu. Dao nam je i uputstva šta da radimo, a tu su bili i pirotehničari. Dohvati megafon i podviknu: ’Akcija!’, što znači da je snimanje krenulo. Kad odjednom, grunuše eksplozije. Jedna, druga, treća. Mi popadasmo...” Sve je bilo u Batinom stilu. Kao i oni skokovi u Savu, s najviše grane.