Важне лекције кризе

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 25. октобра – Светска економска криза је открила све структурне слабости и мањкавости унутрашњих економских политика земаља централне, а нарочито југоисточне Европе, укључујући ту и Србију, била је главна теза презентације коју је минуле недеље, на трибини у вашингтонском Вудро Вилсон центру изнео др Јенс Бастјан, немачки експерт чија је специјализација управо наш регион. Бастјан је ангажован као виши истраживач при Хеленској фондацији за европску и међународну политику у Атини и радо се одазвао предлогу да за „Политику” образложи оно до чега је дошао проучавајући најновија збивања на економском фронту у нашем делу света.

Како је криза погодила земље централне и југоисточне Европе? Шта су заједничке карактеристике?

Заједничко је да је криза све земље овог региона највише погодила у 2009, и да ће, за већину, бити пренета и у 2010. Њена главна карактеристика је драматичан пад бруто националног производа. Земље чије су економије расле у последњих пет-шест година у просеку између пет и шест одсто, у неким случајевима и више, сада су суочене са ситуацијом да, на пример, у Румунији ММФ предвиђа економски пад од 8,5 одсто за 2009.

Прогноза није много боља ни за Србију, очекује се пад БНП-а између четири и пет одсто. То је веома драматичан заокрет, како у апсолутним бројкама, тако и по учинку на реалну економију, на свакодневној основи, било да је реч о куповној моћи, платама, пензијама, инвестиционим капацитетима... Није зато чудно што су све земље региона биле принуђене да траже страну помоћ, јер нису могле да само из домаћих извора обезбеде ресурсе за суочавање са овом кризом.

Значи ли то да за кризу нису биле адекватно институционално припремљене?

Искуство из последњих месеци је повод за велику забринутост, јер је показало да ове земље нису у позицији да се, са становишта буџетских ресурса или расположивости прилива страног капитала, са кризом суоче саме... Капацитети су им се у овом погледу показали недовољним, што се види и по томе што су власти у почетку одбијале да се суоче са свом тежином новонасталих проблема, па је антикризни механизам почео да дејствује прилично касно. Међународна заједница им је после тога послала веома јасну поруку, у октобру прошле године, интервенцијом у Мађарској – да ове земље имају „безбедносну мрежу” на располагању, али да она није јефтина и да је прате условљавања.

Поручено је и да ће међународна помоћ ипак стићи онима којима је неопходна, и то се, од октобра прошле године, и догодило у осам земаља централне, источне и југоисточне Европе.

Очигледно је да је у таквој ситуацији улогу ватрогасца и службе хитне помоћи преузео ММФ. Шта је са помоћи ЕУ?

Метафора „ватрогасне бригаде” је сасвим адекватна. Оно што је, међутим, било најважније, то је да је помоћ била брза и да је била координирана. Нагласак је при том на координацији и сарадњи. ММФ свој програм кризне помоћи није применио сам.

Узмимо пример Србије. У вашем случају, ММФ је позван прво у јануару, а затим у марту ове године. Ваша централна банка и Министарство финансија нису видели алтернативу ММФ-у, јер су се суочили са тренутном кризом ликвидности, пошто су буџетски ресурси и прилив страног капитала почетком године почели нагло да пресушују.

ММФ се сложио да отвори кредитну линију у две фазе, али је Србија открила, на своје велико жаљење, да је једина опција био баш ММФ, али не и ЕУ. Тако је створена једна нова ситуација која нуди и неке прилично важне лекције, не само за вас. Конкретно, док су ММФ, ИБРД и ЕУ веома проактивни и спремни да интервенишу кад су у питању потребе чланица ЕУ, земље које су изван суочавају се са сасвим другачијим изазовима. Оне морају да преговарају искључиво са ММФ-ом, уз услове комерцијалног задуживања, што је скупо, немајући при том на располагању исте погодности као чланице ЕУ – Мађарска, Румунија или Бугарска.

ЕУ јесте Србији прискочила у помоћ, подршком буџету и отварањем кредитне линије, али то је, по значају и обиму, веома бледо у поређењу са оним што је Србији на располагање ставио ММФ.

Србији је у помоћ прискочила и Русија?

То је изненађујући елемент који се збио недавно, у септембру – да је Србији отворена кредитна линија од стране руског Министарства финансија, у износу од 1,46 милијарди долара. Ово је, кад је Србија у питању, била трећа интервенција која је дошла споља. Београд је морао да се обрати Москви, јер би куцање на врата ММФ-а по трећи пут било политички веома деликатно. То би тамо отворило и питање способности српске владе да управља кризом, што произлази из чињенице да страну помоћ тражите три пута у року од девет месеци. Било би постављено и питање зашто нисте у стању да средите ствари у сопственој кући. Сама по себи, чињеница да је помоћ тражена од Русије говори и о тежини финансијске кризе са којом се суочава Београд.

У овој кризи није било од велике помоћи присуство, не само у Србији, великих страних банака, пре свега оних из Грчке и Аустрије?

И грчке и аустријске банке су у региону, па и у Србији, из пословних и географских разлога, близине тржишта. Грчка се српском тржишту окренула у сасвим раној фази и почела да инвестира још средином деведесетих поставши тиме лидер у сектору страног комерцијалног банкарства.

Аустријске банке су дошле оценивши, после доброг искуства у централној Европи, банкарско тржиште у југоисточној Европи „обећавајућим”. Оно то и јесте било, све до краја 2008, када је криза почела да утиче и на цео сектор комерцијалног банкарства у земљама као што је Србија. Главна промена коју је донела криза био је престанак дотока страног капитала, али и финансије које су на располагање својим филијалама у Србији дотле стављале матице у Грчкој и Аустрији.

То је велики проблем не само за Владу Србије, него и за оне којима је данас неопходан додатни капитал, на пример мала и средња предузећа, која се сада суочавају са великим тешкоћама да обезбеде кредите из грчких или аустријских банака под условима које могу себи да приуште.

Подаци показују да пресушују и дознаке гастарбајтера у матичне земље. Какве су последице тога?

Те дознаке су биле важан део девизних биланса у свим земљама источне и југоисточне Европе, укључујући и Србију, где је то покривало 14 одсто буџета за 2008. Данас, због кризе, без посла остају и гастарбајтери, па мање и шаљу кућама. Пошто су дознаке важан економски фактор, како у кућним буџетима тако и у владиним билансима, и пошто њихов доток није више загарантован као пре, то ствара додатне проблеме на свим поменутим нивоима.

Шта би, на крају, била главна лекција коју је земљама региона донела ова криза?

То је лекција која мора да буде научена, премда је веома тешка: не можете своју транзицију да спроводите тако што ћете је финансирати само задуживањем, не можете модел свог економског раста да заснивате само на очекивањима да ће страни капитал стално да пристиже. Због тога је криза, која је почела на другом крају света, одмах почела да погађа и ове земље, јер су стране банке престале да позајмљују, страни инвеститори да инвестирају, а потрошачи да троше... Кад се суочите са оваквом комбинацијом, ваша транзиција је изложена великом ризику...

Милан Мишић