Петак, 26.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Од Абисиније до Београда

Од Абисиније до Београда

Откривање споменика Александру Сергејевичу Пушкину, 19. октобра у парку „Ћирила и Методија” у Београду, вратило нас је више од три столећа уназад, када је у Еритреји, северној провинцији Етиопије, започета једна чудесна животна прича у којој ће се век касније (1799) појавити и сам Пушкин.

У тој причи важну улогу има гроф Сава Владиславић (1664-1738), пореклом Херцеговац, велики поузданик руског цара Петра Великог (1672-1725). Носилац главне улоге је Абрахам (Ибрахим) Ханибал (? – 1781) син локалног еритрејског племића и велепоседника.

,,Лета 1706. дошао сам у Русију из Цариграда са грофом Савом Владиславовичем, својом вољом, у младим годинама и био довезен у Москву”, написао је Ханибал много деценија касније, када је већ на свет дошао и Осип, његов други син, чија је кћерка Надежда родила Пушкина.

Абрахам Ханибал био је прадеда генијалног песника.

Предање говори да је Ханибал био врло оштроуман и отресит, због чега је отац у њему рано видео свог наследника, што је створило велику љубомору код старије браће.

Када су Турци покорили Еритреју, браћа су искористила очеву одсутност и послала млађаног Абрахама као таоца у султанове сараје на Босфору.

У болном запису насталом касније, он је описао слику која га је прогањала целог живота – док га турски брод откида од родне груде, за њим плива сестра Лаган, с надом се да ће стићи лађу и последњи пут пољубити свог брата.

У султановом сарају брзо се прочуло за тог паметног, лепог и јогунастог дечака. Назвали су га Арапином, што је име које ће га пратити до краја живота.

Срећна је околност да је Јован Дучић пуних десет година истраживао изворе првог реда о свом земљаку из Херцеговине и 1940. коначно завршио рукопис ,,Гроф Сава Владиславић”. Дучић је користио писане изворе на српском, руском, француском, немачком, италијанском и румунском језику, а истражио је архивску грађу из Дубровника, Венеције, Москве, Хелсинкија, Букурешта и Београда.

Арапин Петра Великог је умро 1781. а Дучић изричито тврди да је тада имао 93 године, што би значило да је Абрахам дошао на свет 1688. године.

Да је Дучић у праву, посредно нам потврђује Пушкин у свом роману ,,Арапин Петра Великог”, посвећеном прадеди, пишући да је Абрахамов пријатељ у детињству, када је доведен у Русију, био један од Савиних синова, Лука, рођен 1684. године.

Гроф Сава је Абисинца, тврди Дучић, ,,био купио на пијаци као роба” и довео га руском цару у лето 1705. из Цариграда, где је често одлазио у поверљиве мисије, да извиди прилике у Турској. ,,Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на порти и мени их саопштити”, јављао је тих година руски посланик гроф Толстој, цару у Петроград.

Показаће се касније да је доведени Абисинац био изванредна драгоценост за Петра Великог, кога је гроф Сава тада снабдео и документом ,,Тајни опис Црног мора”, јер у оно време обале и пловни путеви тог мора и распоред утврђења нису били познати Русима.

Укрштања линија живота учиниће касније да захваљујући прегнућу грофа Саве Владиславића, као директни потомак Абрахама Ханибала на свет дође и Александар Сергејевич Пушкин.

Слободан Кљакић

-----------------------------------------------------------

Успони и падови

Ибрахим је покрштен по православном обреду 1707. када му је кум, Петар Велики, дао име Петар, а у част цара назван је Петровним. Његову мајку је на крштењу представљала жена пољског краља Аргуста, краљица Христина Ебергердина.

Цар га је послао на школовање у Француску, где је завршио и чувену политехнику у Мецу, био је добровољац у француској војсци у којој је стекао чин пуковника, а по повратку у Русију 1716. постао је капетан –поручник бомбардерске чете, у којој је сам цар био капетан.

Пао је у немилост после императорове смрти и био прогнан у Сибир, али га је и одатле ослободио гроф Сава, позивом да му помаже у коначном повлачењу границе између Русије и Кине.

Негде 1735. Абрахам је додао свом имену – Ханибал, а царица Катарина поново га је наградила поверењем и обасула почастима, тако да је 1752. стекао чин инжењеријског генерал-мајора. Пензионисан је 1762. године.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.