Етнички приступ и Хрватско правосуђе

Од нашег сталног дописника
Загреб – Председник РХ Стјепан Месић недавно је изјавио да је „правда иначе спора и достижна, али је у Хрватској спора и недостижна”. Некако баш тих дана Дисциплински суд Хрватске адвокатске коморе заказао је прво рочиште поводом оптужнице коју је подигао против свог члана, адвоката Луке Шушка из Загреба због наводног непоштовања суда. Што је дозвољено председнику, није и адвокату.

У образложењу те оптужнице стоји да је дотични адвокат 14. фебруара 2008. године као бранилац Јове Беговића (чију жалбу на пресуду због наводног ратног злочина је требало да расправља Врховни суд) у захтеву за изузеће судија Врховног суда Весне Врботић и Анте Потребице навео да су они „пристрасни када се суди Србима за ратни злочин против цивилног становништва”.

Тако је због сумње у објективност двоје судија и захтева за њихово изузеће из тог предмета Лука Шушак оптужен да не поштује хрватско судство, јер је конкретизовао оно што о хрватском судству и правосуђу већ годинама службено говоре извештаји међународних организација и мисија – да је видљив „етнички приступ”, односно дискриминација грађана српске националности, нарочито када се ради о оптужбама и суђењима за ратне злочине. Уосталом, и то је један од разлога зашто се правосуђе налази у врху примедби међународне заједнице и њеним захтевима за реформу када се разговара о примању Хрватске у ЕУ.

Због чега је адвокат Шушак тражио изузеће судија Потребице и Врбетићеве из процеса Јови Беговићу? Детаљи се своде на чињеницу да су обоје учествовали у осуђивању неколико Срба оптужених за наводне ратне злочине, а да ни једном од њих то није доказано. А у изреченим пресудама нема описа кривичног дела, нема средства којим су злочини наводно извршени, нема имена убијених (само број) и нема ниједног сведока, а осуђени су од 10 до 20 година затвора.

Драстичан пример је суђење Јовану Баџоки, који је од жртве претворен у злочинца и осуђен на 10 година затвора због наводног убиства 44 хрватска цивила у Шкабрњи (како је тврђено иако је доказано да је половина погинула с оружјем у руци у борби с јединицом ЈНА, па им је као борцима подигнут и споменик). Баџока је осуђен само на основу изјаве Негзнане Павичић, која је тврдила да га је видела у Шкабрњи.

Јован Баџока је испред своје куће у Биљанама Доњим у Равним котарима са троје комшија мирно дочекао јединицу Хрватске војске, чији су припадници одмах убили Јеку и Алексу Милић и спалили их у њиховој кући, док су Петра Гагића убили нешто касније, опљачкали куће и спалили, а Баџоку одвели у логор „Моцире“. Све то је записано у извештају Хрватског хелсиншког одбора о „Олуји”.

У коначном пресуђивању Баџоки – који је иако невин издржао пуну казну, иселио из Хрватске, али наставља спор да би доказао своју невиност –учествовали су управо Анте Потребица (у време Туђмана председник Државног судског већа које је извршило „чистку” међу правосудним кадровима Хрватске) и Весна Врбетић. Она је на суђењу у Карловцу ослободила Михајла Храстова који је убио 13 разоружаних резервиста ЈНА с образложењем да је то учинио – у самоодбрани. Било је то једно од најсрамотнијих суђења у Хрватској, по општој оцени и домаћих правних стручњака, али је она после тог процеса награђена напредовањем у Врховни суд Хрватске.

У истом предмету судије Потребица и Врбетићева су учествовали и у коначном осуђивању медицинских сестара Зоране Банић и Наде Пуповац на по 20 година и Едите Рађен на 15 година (иако се према међународној Хашкој конвенцији за учествовање у борбеним акцијама не могу кажњавати припадници санитетске службе), а на по 20 година осуђени су и Маринко Поздер и Петар Радмановић, без доказа да су починили ратне злочине.

У свом захтеву за изузеће споменутих судија адвокат Шушак изражава „озбиљну бојазан, а то и пракса њиховог рада показује, да би те судије без брижљиве оцене доказа донеле пресуду на штету Јове Беговића”, али према оптужници Дисциплинског суда Адвокатске коморе Хрватске он тиме исказује непоштовање према Врховном суду.

Јову Беговића је Жупанијски суд у Сиску осудио због оптужбе да је минобацачком ватром из касарне ЈНА у Сиску уништавао цивилне циљеве и убио цивила Станка Бучара, иако је доказано да је дотични пуцао на припаднике ЈНА и с оружјем у руци је погођен тенковском гранатом из касарне, док је Беговић гађао из минобацача на супротну страну.