Затворски капитализам

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 26. октобра – Држава Аризона, известио је „Њујорк тајмс”, ускоро расписује тендер за приватизацију девет од укупно 10 својих затворских комплекса, у којима је тренутно 40.000 робијаша, а од тога 127 оних у „ћелијама смрти”, чекајући на погубљење.

Аризона (6,2 милиона становника, на површини три и по пута већој од Србије, на америчком југозападу), на овај потез се одлучила због ситуације која је слична и у осталих 49 сједињених америчких држава – буџетске стиске, у којој је ставка одржавања затвора значајна. Њена буџетска рупа, коју на овај начин настоји да некако смањи, износи око две милијарде долара.

Према условима тендера, учесници, приватне затворске компаније, треба да положе 100 милиона долара за право да воде један или више (па чак и свих девет) затвора који се приватизују. Држави ће потом испостављати рачун „по лежају”, а профитираће само ако им трошкови буду нижи од оних које има државна затворска служба.

Приватни затвори нису иначе новост у Америци, али искорак Аризоне – и глобална премијера у начину примене правде – јесте намера да се приватницима препусти извршавање смртне казне, чиме једна држава први пут „аутсорсује” свој монопол да некоме, по закону, одузме живот.

То је овде обновило интересовање за приватни затворски бизнис у целини, који, како се констатује, није погођен рецесијом.

Приватни затвори су део америчке историје, па на неки начин и традиције – први је отворен још 1852, а посао је нарочито био уносан после Грађанског рата, када су робијаши масовно коришћени као робље на радовима обнове и на фармама. У новије доба, поново је процветао током осамдесетих година прошлог века, када је Реганова идеологија по којој је „држава проблем, а не решење”, дала подстицај за приватизацију свега што се дотле сматрало да мора да буде у државној надлежности.

Током деведесетих је дошло до стагнације, али је нови подстрек „затворском капитализму” дао Бушов оштар курс против илегалних имиграната, после 11. септембра 2001, када је Америка повела (и још га није завршила) „рат против терора”. Број „федералних” затвореника, у које спадају и несрећници који су у Америку похрлили, „трбухом за крухом”, без виза, од почетка новог миленијума је због тога више него удвостручен – са око 15.000 колико их је било 2000, на близу 33.000 данас.

Пошто су федерални затвори пребукирани (попуњеност им је 137 одсто!) и савезна држава се латила онога што одавно примењују њене федералне јединице – део посла је поверила приватницима.

Приватници, да би се сачувала законска форма, затворе које граде номинално преносе у власништво државе, али у својим рукама задржавају управљање њима, дакле бригу о чувању, исхрани, здрављу и рехабилитацији затвореника. То, разуме се, раде ради профита, што онда намеће деликатна питања, од којих је најспорније оно на које је одговор подразумеван: да би посао био профитабилан, затвори треба стално да буду пуни – попуњеност од најмање 90 одсто је почетна претпоставка у бизнис плановима.

Затворски бизнис, који има неколико великих играча, по томе је сличан хотелском, мада са битним разликама. „Гости” прво, не плаћају из свог џепа, ако су незадовољни смештајем не могу да оду код конкуренције, а управа уз то, не мора да им угађа.

Највећи приватник у овом бизнису је Корекшн корпорејшн ов Америка (ЦЦА), у чијим рукама је 39 одсто од укупно, у овом моменту, 93.500 приватних затворских лежајева, 25 одсто овог „тржишта” заузима ГЕО група, док је трећа, са 10 одсто, групација Корнел.

Све три се котирају на берзи, што значи да имају за профит заинтересоване акционаре, што онда подразумева да и „затворско-индустријски комплекс”, попут оног војног, има своје лобисте у Вашингтону који представнике народа у Конгресу убеђују да је земљи неопходна оштрија казнена политика.

Да ли због тога, или из других разлога, тек Америка данас има 2,38 милиона робијаша, што је највећа стопа у односу на број становника на свету. Испада тако да је у најслободнијој земљи света – највише оних који су, по закону додуше, лишени слободе.