Дугови – да, порези – не

Република Србија је за три деценије на Косову и Метохији уложила око 18 милијарди долара. Покрајина је доживела развојни бум у периоду 1957–1979, када је друштвени производ на том подручју растао просечно по стопи од 6,8 одсто годишње. На крају тог периода ДП је био већи четири пута, вредност основних средстава девет пута, а број запослених око четири пута. У СФРЈ се после 1966. године издвајало 1,5–2 одсто друштвеног производа за развој недовољно развијених подручја, пре свега Косова и Метохије. Србија је, преко некадашњег Фонда за развој, уложила огромна средства (према неким проценама – неколико милијарди долара) у термоелектране и целокупну дистрибутивну мрежу на КиМ (власништво Електропривреде Србије). Фонд за развој Србије има власничке уделе у око 145 предузећа у покрајини у вредности од око 140 милиона евра, што је последица интензивног улагања у ранијем периоду.

Потраживања српских предузећа ван КиМ према предузећима са Косова и Метохије износе преко 190 милиона евра. Та предузећа су имала међусобно јаке пословне везе, а многа предузећа из покрајине су била у саставу великих привредних система Републике. Имовина предузећа која припада српским фирмама, а сада се приватизује, процењује се на више од 1,5 милијарди америчких долара. Због продаје по цени знатно нижој од реалне, на основу (нелегалне) приватизације, сакупљено је само око 270 милиона евра, што показује да је мало учињено да се заштити имовина српских фирми. Поступак приватизације који спроводи косовска поверилачка агенција, независно од Закона о приватизацији у Републици Србији, значи лишавање свих права предузећа поверилаца са територије републике.

Србија је, као дужник и гарант, враћала косовске спољне дугове (сада износе око 1,2 милијарди долара), а није убирала средства од пореза. Од 2002. до 2006. године Србија је отплатила око 220 милиона долара (дневно је за дугове КиМ издвајала око 100.000 долара). Обавезе се односе, према међународним финансијским институцијама, за улагања у развој покрајине (Париски клуб, Лондонски клуб, IBRD, владе развијених земаља и др.)

После 1999. године Србија је наставила да помаже развој Косова и Метохије у општинама у којима је већинско српско становништво. Од 2002 до краја 2006. године за развој предузећа у виду пословне и кредитне подршке пласирано је више од 150 милиона динара. За побољшање услова живота српског живља на КиМ уложиће се знатна средства (путеви, школе, водоводна мрежа, домови здравља и др.)

Према информацији Привредне Коморе КиМ (са седиштем у северном делу Косовске Митровице), за робу из Србије неплаћа се ПДВ, већ само Унмикова такса. Роба из Србије има тзв. оверени лист, на који се на административној граници са КиМ ставља печат којим се роба ослобађа ПДВ. На тај начин се избегава двоструко опорезивање.

Унмик је де фактоувео царине, као и спољнотрговинску политику од 3. септембра 1999, кад је постављена царинска контрола на границама КиМ.

Промет робе са Србијом је слободан, без наплата царина од стране Унмика, ако је роба српског порекла. Размена је слободна и са Црном Гором као и са земљама са којима је Унмик закључио споразум о слободној трговини (Албанија, Македонија, Хрватска, БиХ). Ако се увози роба на КиМ из трећих земаља која је оцарињена у Србији, наплаћује се царина од 10 одсто. Вештачка ђубрива, фармацеутски производи, инструменти и апаратура за хирургију, као и роба за хуманитарне потребе су ослобођени плаћања царине.

Укупан спољнотрговински промет КиМ 2005. године износио је испод 1,2 милијарди евра, од чега је увоз око 1,1 милијарди евра. Главно увозно-извозно тржиште за КиМ су: Македонија , Србија, Немачка и Турска.

Робни промет је, углавном, једини облик економске сарадње између Србије и Косова, који има растући тренд. Међутим, не бележи се сав промет роба, већ има и нерегистрованих производа, односно „сивих токова” размене (цигарете, бензин, лекови, храна, цемент...).

У 2006. години Србија је на КиМ испоручила (регистрованих) роба у вредности од преко 160 милиона долара, док су набавке износиле око 15 милиона. Општине у близини Косова (Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Рашка) остваре годишњи промет робе са КиМ од око 50 милиона евра. Половина промета ових општина се реализује кроз „сиву економију”.

У случају једностраног проглашења независности КиМ могло би доћи до блокаде и прекида трговинских односа, чиме би биле погођене многе српске фирме, али и становништво у Покрајини. Новим препрекама за трговину најбрже би се прилагодили већ постојећи шверцерски канали са обе стране административне границе, који за кријумчарење користе легалне прелазе, али и алтернативне путеве.

научни саветник