Кад Шеки погоди Свиленог у главу

Има један кутак у Београду који је многим генерацијама остао у незаборавном сећању. Увек добро посећен дом културе, који су из милоште сви звали „Божидарац”. У њему је, због игранки, наступао популарни састав „Динамо”, а у поратним годинама ту су долазиле најлепше Београђанке.

– Кад викендом падне вече, млади су се кретали само у једном правцу, ка „Божидарцу”. Главни на улазу били су Михајло Матић Матке, познати матичар општине Врачар, и Сава и Миле Штетин – сећа се тог периода београдски адвокат у пензији Радослав Лале Вујадиновић.

За клавиром је седео Саша Субота, кога је у паузама замењивао Саша Радојчић. И кад већ помињемо имена музичара, да не заборавимо да су гитаре свирали Војкан Ђоновић и Синиша Бајин, трубу Предраг Крстић Кокан и Предраг Ивановић Шимпа, саксофон Едика Сађил и Никола Бингулац, тромбон Душан Каваја, а за бубњевима су били Мика Ћора и Лале Ковачев.

Већина чланова овог оркестра убрзо ће основати „Плави ансамбл” којем ће се придружити клавиристи Перика Сам и Ђорђе Дебач, басиста Милан Кука и бубњар Аца Пекар. Они ће прославити легенду наше музике Ђорђа Марјановића, чији је брат Воја друговао и са Лалетом. Састав се окупљао много пре него што ће почети игранка, тако да је то било једно од ретких места на коме су се могле чути у то време популарне композиције „Кад свеци марширају”, „Изнад дуге”, „Олујно време”… Џез је у једном периоду био забрањен у социјализму, али је с највишег врха стигао сигнал да може да се свира и слуша, све у инат Американцима. Кад би оркестар најавио музику за игру, на подијум није могла ни игла да падне. Посебно су се истицали мајстори игре, међу којима је била и Јулијана Лула, доцније супруга Бате Живојиновића. О свађама и чаркама на игранкама и да не говоримо. Наравно да их је било. Младост и узајврела крв, шта би друго. Осим „Божидарца”, друга забава био је фудбал, онај на мале голиће.

– Фудбал смо најчешће играли у Бацетиној улици, жељно ишчекујући да се појави легендарни Драгослав Шекуларац Шеки који је ту долазио код професора Дрљевића, на приватне часове математике – листа дневник успомена наш саговорник, који је такве и сличне приче сабрао у књизи „Чубурци-крсташи” (издавач „Службени гласник”).

– Чим је завршио с математиком, Шеки би се придружио дечацима. Талентовани фудбалери били су браћа Гане и Мика Будисављевић, који су играли за млади тим Партизана, а Гане је каријеру наставио у Радничком из Ниша. Брзо се прочуло да Шеки долази у овај крај, тако да је публике било као на утакмици. А он као неки ванземаљац. Са лоптом је могао све: дриблао је, жонглирао. Од таквих мајсторија, публика је падала у делиријум. За крај дружења имао је обичај да лопту подигне високо у ваздух, сам себи набачу волеј и прецизним лобом, као од шале, погоди у главу највишег међу нама, Воју с надимком Свилени. А ми, шта смо друго могли него да јурцамо улицом и да се бацамо по асфалту, од чега су нам колена била сва у одеротинама, па нам је један војни лекар давао неки жути прашак да „ране јуначке” што пре зарасту – каже Радослав Лале Вујадиновић.

По много чему била је позната Четрнаеста београдска гимназија, посебно по лепим девојкама. У једном периоду лепотом су плениле Јелена, Весна, Мира, Иванка, Данијела, Дијана, Дина Рутић, касније удата за Зорана Радмиловића. Биле су грациозне и елегантне, с „крпицама” које су, неким чудним каналима, стизале из Трста. Због њих су се око гимназије, са бесним аутомобилима и чувеним „веспама”, стално мували познати београдски шмекери: филмски глумци, фудбалери, новинари, музичари, одводећи их на места која су њиховим друговима и вршњацима била недостижна. Пре свега у „Мажестик” или на престижне журке код Мике Хаџи Михаиловића у Стишкој улици, као и код Стевана Ћире у Улици Симе Милошевића. Окупљања су била и код Ике званог Флорида, али само за имућнији свет. Зато су „обични” младићи и гимназијалци суботом и недељом време трошили на игранкама у „Божидарцу” јер за неку озбиљнију забаву нису имали новца.

Ово весело путешетвије, у којем су доминирали младост, музика и лепота завршавамо сећањем на Воју Марјановића, брата Ђорђа Марјановића, који је свирао трубу и једном приликом био гост диксиленд ансамбла „Динамо” у „Божидарцу”. Звали су га „Кучевски младић с трубом” коме је музика била хоби. Важио је за доброг пријатеља наших најбољих трубача – Кокана Крстића и Шимпе Ивановића. Остао је препознатљив по репертоару Луја Армстронга, на кога је подсећао и тоном и манирима. Причa се да је у биоскопу „20. октобар” филм „Бал на води” гледао тачно 16 пута, све док није добро запамтио целу композицију.

– За представљање пред било којим музичарем имао је своју врсну личну карту. Нису му мањкали таленат, али ни упорност да у свему успе. Упоредо с трубом, вежбао је и гитару. Иначе, најпознатији чубурски трубадур био је гитариста Раде Смиљанић, звани Кабаљеро. Он би сваке летње вечери излазио на сквер између улица Милешевске, Петроградске и Војводе Драгомира, музицирајући за своје другове. Чаробно је свирао композиције које су могле да се чују једино на Радио Луксембургу – забележио је Лале.