Путеви сепаратизма

Државе чланице НАТО-а морају да схвате да сопствену безбедност не могу да граде на нарушавању туђе, изјавио је ових дана за лист „Росијска газета“ Дмитриј Рогозин, нови амбасадор Руске Федерације у западној војној алијанси. „Политичка карта Европе увелико је измењена и морамо да имамо јасне гаранције безбедности. Морамо да пођемо од тога да нам је први задатак да изградимо међусобно поверење. Ниједан нормалан човек данас, чак ни у најстрашнијем сну, не може себи да представи да ће Русија ући у рат против Европе“, каже руски политичар по којем су главни проблеми на којима се сукобљавају Русија и Запад: Иран, Авганистан и – Косово и Метохија.

Одлазак Рогозина на службовање у Брисел поново показује да „путинизам“ није само пуко настојање актуелног руског председника да још неко време држи конце власти у својим рукама. Напротив, реч је о врло јасној политици највеће државе на свету – спољној и унутрашњој – планираној на дужи рок. Три тачке неспоразума истока и запада које је навео Рогозин сасвим сигурно не спадају у питања решива по кратком поступку. Ипак, посебно наглашавање текућих промена у Европи недвосмислено говори о томе да Русија овај део света сматра својим природним ослонцем и да ће се борити да тако и остане.

Русија је Европа

Ствари су сасвим јасне. Авганистан и Иран (барем за сада) нису теме које толико утичу на унутрашњополитичку колико на спољнополитичку безбедност Русије, осим ако не рачунамо повремене испаде екстремних исламиста у Чеченији или Дагестану. Дешавања у Европи, а пре свега на Космету, нешто су сасвим друго. Она са собом носе латентну опасност од буђења многих нових и старих национализама на ширем простору. А таквим национализмима је Русија, као мултинационална заједница, пребогата. То је и разлог што у Москви упорно инсистирају на очувању међународног права – онаквог какво оно данас јесте.

У ствари, Москва највише зазире од европске недоследности која се, барем када је у питању спољнополитичко деловање, у последње време и те како осећа. Најсвежији пример политичког „лутања“ староконтиненталаца јесте документ Савета министара ЕУ посвећен Косову и Метохији у којем је наведено је да за слање мисије у јужну српску покрајину неопходна „одговарајућа основа”, иако је у мајској верзији истог документа било јасно написано да је за то потребна нова резолуција Савета безбедности УН. Овакво „слободно интерпретирање“ међународног права сигурно неће повољно деловати на разрешење балканске кризе која би могла да протресе цео европски континент, а тиме и Русију.

Интересантно је поменути и то да су у последње време понешто утихнуле тврдње са запада како унилатерално признавање косметске независности неће бити сигнал и другим сепаратизмима да је силом оружја могуће издејствовати независност. Замениле су их приче о томе да је ЕУ спремна да помогне Србији да на најбезболнији начин превазиђе евентуални губитак дела своје територије. Наравно, и једно и друго управо су израз скривеног страха од насилног наметања решења које ни по чему не задовољава норме међународног права.

„Уколико бисмо прихватили став да је принцип права нације на самоопредељење важнији од принципа територијалне целовитости државе, онда тим принципом морамо да се руководимо у свим регионима, а не само тамо где се то нама или нашим савезницима допада”, изјавио је за агенцију РИА Новости Григориј Карасин, заменик шефа руске дипломатије. „Уколико правом на самоопредељење могу да се користе народи који обитавају на просторима бивше Југославије, онда исто право имају и други мали народи, а у том смислу и они на северном Кавказу”, закључује Карасин.

Космет као опомена

Иза речи угледног дипломате крије се бојазан много већа од оне које је свет тренутно свестан. Наиме, када се говори о једностраном проглашавању независности Косова као следећа могућа жаришта помињу се углавном Абхазија и Јужна Осетија, Придњестровље, Нагорно Карабах, Белгија, Кипар, Баскија, Корзика, Шкотска или, неизбежна, Република Српска. Дакле они проблеми којих је свет одавно свестан и са којима се до сада некако и носио. Али давање права Албанцима да створе нову државу сигурно ће распалити и нека до сада пригушена незадовољства као што је, на пример, жеља босанских Хрвата да себи, у оквиру БиХ, обезбеде статус барем сличан ономе који имају босански Срби, ако не и пуну независност попут косовскометохијских Албанаца.

Европа се у сопствене територијалне проблеме уплела одавно. Распламсавање косовскометохијске кризе само је многе ствари извело на чистац и предочило их широкој јавности на помало драстичан начин, објашњава Јекатерина Тихомирова, политички аналитичар агенције РИА Новости. Права мука је, међутим, у томе што до сада ниједан од проблема ове врсте није разрешен на прави и дугорочан начин. Начин на који се САД и ЕУ „играју” Косметом сигурно није решење. Зато је Рогозин јужну српску покрајину и ставио у раван са Авганистаном и Ираном.