Сјај и беда српских школа

Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Вражогрнцу код Зајечара нема ни ве-це, док њихови вршњаци из београдске ОШ „Ђорђе Крстић” са Чукарице пливају у школском базену.

– У школи нема мокрог чвора. Напољу је пољски ве-це. Пошто сви у кућама имају купатила, деца први пут у школи виде рупу уместо клозетске шоље. Они најмлађи се плаше да не упадну у њу, па се дешава да се унереде. Пресвлачимо их у школи или у комшилуку. А ја и моје колеге углавном трпимо. Успевамо некако да издржимо до куће – објашњава Светлана Тошић, директор ОШ „Доситеј Обрадовић”, упозоравајући да у дворишној школској згради пада и плафон јер је то заправо каратаван.

На другој страни, директорка новобеоградске школе ОШ „Душко Радовић” Љубинка Шуковић објашњава како је њена школа најсавременије опремљена. Већ постоји мултимедијална учионица, а сада школа уз помоћ родитеља са БИМ пројектором, компјутером и интернет прикључком опрема и кабинет за историју и географију.

– Захваљујући оваквим учионицама наставници ће моћи стално да прате, мере и вреднују напредовање сваког ученика, уочиће без проблема пропусте у знању ђака, радиће са сваким дететом индивидуално – каже директорка Шуковић.

Ово су само неки примери који илуструју парадокс српског образовног система. У појединим школама учи се у идеалном окружењу, уз модерну технологију и опремљене кабинете, док у другима нема ни основних услова за рад. Оваква драстична разлика међу школским установама нарочито је видљива на предмету физичко васпитање, које се сматра једним од основних, односно, базичних предмета. Сви основци у Србији би по програму фискултуру морали да раде три пута седмично, с тим што би на том трећем часу требало да се баве спортом, да играју фудбал, кошарку, одбојку, рукомет, да пливају... Многи школарци, међутим, преседе те часове. Међу њима је и 805 ђака ОШ „Душко Радовић” из Сремчице, предграђа Београда.

– Преградили смо део ходника и ту се деца буквално склоне за време физичког, да не би галамила испред учионица или школе и ометала другима часове. Ту рада нема. Наша школа се састоји само од учионица и ходника – упозорава Ђурађ Плавшић, директор осмолетке у Сремчици.

Ни у многим средњим школама у нашој земљи нема фискултурних сала. Међу њима је чак и позната Четрнаеста београдска гимназија. Њени ђаци гимназијски програм од два часа фискултуре недељно одрађују у Спортском центру Врачар.

За то време у ОШ „Ђорђе Крстић” у Београду не само да постоји фискултурна сала велика као хала, већ и базен.

– Базен је затвореног типа, 12 пута осам метара. Сви ђаци ту једном седмично пливају у оквиру редовних спортских активности. Код базена су и две свлачионице, туш кабине, као и чекаоница у којој може да се суши и коса. Преостала два часа физичког недељно 1.289 ученика ове школе ради у фискултурној сали од 480 квадратних метара. Уз њу се налазе још две свлачионице, као и просторија за справе. Имамо и напољу спортске терене за одбојку, кошарку, мали фудбал – прича Мирчета Ракоњац, директор осмолетке „Ђорђе Крстић”.

А у школи „Јован Стерија Поповић” у Блоку 63 у Новом Београду 1.208 основаца се тиска у три смене. Према речима директора Дејана Павковића, прва смена почиње у уобичајено време ујутру, ђаци првог и другог разреда су на настави од 11 до 14.15 часова, када заправо почиње послеподневна смена. Истовремено у 34 сеоске школе у Србији наставу похађа по један ученик, док у 38 школа на часове долазе по два ђака.

Александра Бркић

--------------------------------------------------

Увели екологију усред полугодишта

Национални просветни савет је усред првог полугодишта одлучио да, уз осмаке, о екологији уче и основци нижих разреда и то кроз предмете свет око нас и познавање природе и друштва. У Министарству просвете кажу да еколошка едукација малишана неће почети одмах, већ од следеће школске године и да је добро што се екологија убацује у већ постојећи предмет, како се деца не би оптеретила новим предметом. Директори основних школа у Србији кажу да им по том питању још ништа званично од надлежних није стигло. Неки сматрају да је за ђаке потпуно исто да ли ће имати један предмет и једну књигу од стотинак страна или два предмета и две књиге од по 50 страна, али да је много већи проблем што наши учитељи кроз студије нису стекли и еколошко образовање. Малобројни су и професори биологије који попут Радмиле Зејак из новобеоградске осмолетке „Душко Радовић” имају образовање из екологије. Она је на трећој години студија биологије изабрала еколошки смер.