Зависност од љубави

Ако вам вољена особа каже: „Нема ми живота без тебе”, да ли треба да вам је веома драго или треба да се забринете? Да ли је зависност у љубави добра или није?

Када они који се воле никада не би раскидали, тада зависност не би била проблем. Али савремени начини живота су такви да све мање људи даје гаранцију да ће доживотно волети. Па ни онима који је дају не можемо потпуно веровати да ће се тога држати и за неколико деценија.

Када кажемо да је нешто од нечега зависно, тада тврдимо да оно прво једноставно не може постојати без оног другог. У том смислу смо ми, људи, у стварности зависни од свега онога без чега заиста не можемо живети. Зависни смо, на пример, од задовољења основних потреба. Али када неко почиње да мисли да не може живети без онога без чега у стварности може, тада та умишљена зависност може постати поремећај. У такозваним хемијским зависностима је то јасно. Када је неко зависан од опијата, тада мисли да ће без њих умрети, али у стварности је управо супротно: умире се од вишка, а не од недостатка дроге.

Зависност од љубави настаје онда када неко почне да погрешно верује да не може живети без особе коју воли. Када помисли да би вољено биће престало да је воли или умрло, за особу је то крај њеног живота. Када се то заиста деси, већина ових људи, упркос снажним и дуготрајним патњама, ипак некако преживи. Али неки изврше самоубиство или доведу себе у ситуацију да настрадају или једноставно увену и чекају смрт.

Важно је разликовати однос одраслих према љубави од дечјег односа. Бити одрастао значи бити способан сам бринути о себи, односно самостално живети. Идеална одраслост доноси позицију независности од других људи, па и од њихове љубави. Када су деца у питању, сасвим је друкчије јер су она заиста зависна од својих родитеља и њихове љубави. Ако одрасла особа није вољена, квалитет њеног живота ће бити низак, али она неће умрети. Али ако мало дете није вољено, занемаривање не само да ће угрозити развој његове личности и његово ментално здравље, већ може угрозити и његов живот.

За децу је љубав потреба, а за одрасле је жеља. Али многи одрасли не одрасту до краја, већ носе у себи своје „унутрашње дете” тако да имају дечји став према љубави.

Не бити зависан од вољене особе не значи не бити везан за њу. Емоционално везивање мора постојати јер је оно суштина љубави. Одрасли се везују за вољену особу знајући да ако буду остављени њиховом животу није крај, да ће бити жалосни, али да ће прежалити особу и да ће поново квалитетно живети и волети.

www.milivojevic.com