Осетљиво питање правде

Рехабилитација дела четника („дражиноваца”), кулака, гроловаца, лица која су повредила српску националну част, ибеоваца, ранковићеваца, шпекуланата и других – историјска је неминовност. Сведоци смо, међутим, да тај процес иде споро и несинхронизовано.

Иако су законом изједначени антифашистички покрети партизана и четника, поставља се питање како то и зашто ови други тешко остварују своја права гарантована законом. Ако историчари и други пишу историју на основу релевантних докумената, како је онда тако тешко доказати да је неко био антифашиста у четничким редовима и да по том основу има, на пример, право на пензију. То је очито контрадикција.

Друго, бројеви који се помињу у вези са стрељањима и осуђенима на крају Другог светског рата у последњих десетак година несумњиво су преувеличани. Ту, скоро, чусмо податак да је у Београду после рата стрељано стотину хиљада људи. Помињани су бројеви и од неколико десетина хиљада итд. Београд је после ослобођења имао мање од 300.000 становника. По овим рачуницама испада да је сваки трећи или пети становник, на пример, убијен од „револуционарног субјекта“. Слична је ситуација и кад су многи окрузи у питању. И тамо су често помињани бројеви који су премашивали број становника који се после ослобођења у градовима затекао. За ужички округ говорено је да је стрељано између две и седам хиљада лица. Такви бројеви могу се пронаћи, истина уз велика ограничења, и у неким магистарским радовима. Међутим, недавно је у ужичкој Историјској баштини, бр. 18, објављен „Уписник притвора – истражног затвора војног суда ужичког војног подручја 1945. године“ у коме је наведено да је на казну смрти осуђено 43 лица (5,7 одсто), од њих 750 ухапшених. Наведено је још да је у бекству убијено пет лица. Верујемо да у осталих 15 округа у Србији ситуација није била слична овој, али смо исто тако убеђени да бројеви не прелазе неколико стотина. Уосталом, још 1987. године објављен је податак да је Србија током Другог светског рата имала нешто више од 160.000 жртава. Тај податак је рађен на основу пописа Комисије за ратну штету који је водио др Душан Недељковић, и која је забележила целокупну ратну штету у Србији.

Све ово изнели смо да бисмо указали да је недопустиво лицитирање са бројевима погинулих без основних података, имена, презимена, места погибије итд.

Када су појединачни случајеви у питању, да би се извршила праведна рехабилитација потребно је интердисциплинарно истраживање свих чињеница у вези са жртвама, а то значи укључивање историчара, правника, демографа итд.

За ову тезу навешћемо један од примера. На Београдском универзитету крајем 1944. и почетком 1945. године, 37 професора и другог наставног особља избачено је из службе због, како је речено, „каљања части универзитетских наставника”. Тај драстичан податак остао би историјска чињеница да неколико младих истраживача није месецима изучавало биографије тих људи и при том сазнало да је њих најмање 18 враћено на Универзитет, да су многи наставили са универзитетском каријером, а неки постали и академици. Истина, то је била „тиха рехабилитација”, али је она допринела да питање српске части код ових професора није више стављано на дневни ред.

Или питање појединачне рехабилитације Драгише Цветковића. Ако је он рехабилитован за чин који је учинио 25. марта 1941, морамо се одмах запитати шта је 27. мартом, без обзира на то да ли је то био спонтан антифашистички иступ српског становништва или су га организовали комунисти, Енглези или неко четврти.

Хоћемо да кажемо да се рехабилитације морају радити стручно и морају се сагледавати у историјском контексту, без понављања грешака. Посебно због чињенице да је правда осетљиво питање везано уз више генерација, породица и др. Зна се да у поцепаној Србији једни с нестрпљењем очекују рехабилитацију, али постоји и она друга страна која ишчекује резултате те рехабилитације.

На крају, потребно је скренути пажњу још на једну чињеницу која се у јавности мало објашњава кад су у питању „противници нове власти”. Мислимо ту на такозвану „спорадичну меру кажњавања” која је била присутна у свим пресудама, а значила је конфискацију дела или целокупне имовине осуђеног. Податак да је око 80 одсто државног сектора привреде Србије после Другог светског рата управо настао процесом конфискације довољно говори о потреби озбиљности приступу рехабилитацији.

Директор Института за новију историју Србије