Мерц се залаже за „Дух Анкаре"

НАТО самит у Анкари могао би да остане упамћен не толико по конкретним одлукама, колико по политичкој формули која је први пут добила јасно име – **„Дух Анкаре“**. Том синтагмом немачки канцелар Фридрих Мерц покушао је да опише нову равнотежу коју западни савезници желе да постигну у времену највећих безбедносних изазова од завршетка Хладног рата.

Мерц је поручио да очекује да самит пошаље јасну поруку „снаге и јединства“, нагласивши да је циљ изградња „европскијег НАТО-а како би НАТО могао да остане трансатлантски савез“. Управо у тој реченици садржана је суштина актуелне стратегије западних савезника.

То значи да Европа жели да преузме већи део одговорности за сопствену безбедност, али без нарушавања партнерства са Вашингтоном. Последњих година све чешће се поставља питање колико дуго ће Сједињене Државе носити главни терет европске одбране, посебно у условима када се америчка спољна политика све више окреће Индо-Пацифику и конкуренцији са Кином.

Нова етапа НАТО-а

Рат у Украјини, нестабилност на Блиском истоку, хибридне претње, сајбер напади и све израженије геополитичко надметање натерали су европске престонице да убрзају инвестиције у одбрану.

Због тога више није главно питање да ли ће државе издвајати најмање два процента БДП-а за војску, већ колико брзо могу изградити модерније армије, развијати сопствену војну индустрију и обезбедити већу оперативну самосталност.

У том контексту, „Дух Анкаре“ може се посматрати као покушај да се успостави нови баланс: снажнија Европа која није конкуренција НАТО-у, већ његов ослонац.

Порука и Москви и Вашингтону

Политичка симболика овог самита усмерена је на више адреса.

Према Москви, циљ је демонстрација јединства и спремности да се настави јачање колективне одбране.

Према Вашингтону, европски савезници желе да покажу да су спремни да преузму већи део финансијског и војног терета, што је годинама један од главних захтева америчких администрација.

Истовремено, европске чланице настоје да избегну утисак да развој сопствених капацитета значи стварање паралелног безбедносног система. Зато Мерц инсистира да „европскији НАТО“ није алтернатива трансатлантском савезу, већ услов његовог дугорочног опстанка.

Шта доноси „Дух Анкаре“

Иако је мало вероватно да ће сам термин имати институционалну тежину, он може постати политички симбол нове фазе развоја Алијансе.

Уколико европске земље наставе са повећањем војних издатака, модернизацијом оружаних снага и већом координацијом одбрамбене индустрије, „Дух Анкаре“ могао би да означи почетак периода у којем ће европски савезници играти далеко значајнију улогу у оквиру НАТО-а него претходних деценија.

За сада је извесно само да су безбедносне околности натерале Алијансу да тражи нову формулу функционисања. Да ли ће „Дух Анкаре“ остати само политичка порука или ће временом постати нова стратешка доктрина НАТО-а, показаће наредне године и развој међународне безбедносне ситуације.