Др ЈАГОДА ЈОРГА

Да нисам доктор, била бих рели возач! То сам рекла нашем познатом аутомобилском асу и он ми је обећао да ће ми дати тркачки ауто да га провозам, вау! Остварићу то једном само кад ухватим времена.

Сада бисте лепо могли да закључите да ја возим неку "алу" од аутомобила, али о том – потом.

Имам доста дугу возачку каријеру. Положила сам возачки за потребе посла у фармацеутској индустрији и то из првог покушаја. Никад нисам радила тај посао већ сам почела као лекар у дечијем дому здравља у Младеновцу. Једном приликом док сам чекала аутобус у пет часова ујутру да стигнем у Младеновац, жена поред мене која је носила сир на обрамици, рече ми: "Дете, дете, тако ти и треба кад ниси учила школу!" Да не бих морала да објашњавам да сам не само учила него и завршила, изгледа, погрешну школу, од тада сам на посао ишла аутом. Највише сам волела тај свој први ауто, "голф" дизел. Украли су га као и многима у то време и замислите, никад нису пронашли лопове! Сви су се чудили како тај "голф" иде као бензинац. Посебно низбрдо аутопутем могао је и 170 км на час! Моје објашњење је било да сам га "васпитала и истренирала" па је он "заборавио" шта је "по рођењу". Кад може са људима што не би могло са аутомобилима. У време кад сам ишла као консултант на Златибор који је био наставна база Медицинског факултета, веома често сам возила колима своје колеге, докторе, професоре, академике. Нећете веровати, сви су се обично везивали и онај који седи напред али и они позади, иако тада закон то није захтевао. Као што претпостављате, ствар је у поверењу у тзв. женске возаче – овде не бих да користим родно осетљиву именицу за возача. Иначе имам мали проблем са коришћењем титула по принципу родне осетљивости, на пример академик?

Из потписа ћете видети да сам ја у ствари  докторка а то делимично објашњава и мој однос према ауту! По мом искуству, мушки возачи па и доктори, свој ауто мазе, пазе, држе чистог, једном речју третирају га као свог љубимца или члана породице. Мушкарци аутомобиле воле, ја их користим. По том принципу и мењам ауто – кад више не може да ме издржи, ја кажем – ћао!. Мој однос према ауту је такав да сам веома често давала кључ да возе оне моје колеге које баш немају неко поверење у моју вожњу. Али обрнуто нисам доживела. Кад вам мушкарац да кључ од свог аута, то значи да вас много воли, тестирајте их!

Једина литература коју већина доктора возача чита, наравно поред стручне, јесте по типу ауто-ревија. Они то раде студиозно, мислим кад бирају ауто, за разлику од жена. Проуче коњске снаге, време достизања брзине од 100 км итд. Ја седнем у ауто, провозам га и кажем – то је то. Наравно, како и пристаје пристојној докторки са ових подручја, до сада нисам могла и да имам то што ми се свиђа. У оним неким "лошим" временима, када сам била лекар почетник, куповала сам ауто за кеш, у овим садашњим купила сам га на лизинг, опет као већина доктора. Имате, наравно, светле изузетке. Они су највећим делом међу колегама хирурзима. Ту можете видети неке елитне примерке као црвене "мерцедесе" двоседе, најновије БМW, "аудије" и слично. Возе доктори и џипове али не тако често као неки други професионалци. У последње време у моди су "опели" – дали су докторима попуст од 14 одсто, али не видим нешто да су преплавили наш паркинг! Ауто је одавно постао статусни симбол па тако и међу докторима. Али, имате изузетке и међу мушкарцима. Мој колега кога посебно ценим као доброг доктора највише воли "ладу", има поред тога и "октавију" али њу не вози тако често. Директор његове клинике вози БМW, тако то ваљда следује по статусу. Ипак је добро, јер се доктори и даље возе сами. И возе доста, по Београду, по Србији. Морају да одраде и те додатне амбуланте да би могли да обезбеде породицу. ја то дубоко поштујем. Боље и то него неки други начини који су по мом дубоком уверењу ипак изузетак, а не правило! Што би рекли, тражили сте – гледајте. Кажем, добро је док се доктори сами возе, јер када почну други да их возе, забораве шта су. Али, доктори сигурно више нису.

И на крају, питање који ја ауто возим, остаће без одговора да ме не би прозивали за рекламирање, али да ипак нешто наговестим – возим оно што се данас сматра националном класом иако није произведено код нас, нажалост!