Тата није табу тема

Родитељи не би требало да буду недодирљиви, нити би ваљало да се код деце створи осећај да су маме и тате непогрешиве. Нема, уосталом, теме о којој се са децом не може разговарати. Овако Александар Димитријевић, асистент на Катедри за клиничку психологију београдског Филозофског факултета, и Споменка Марковић, учитељица у Основној школи „Јосиф Панчић” у Београду, одговарају родитељима забринутим за своју децу због начина на који се са њима ради у школи.

Нашој редакцији су се ових дана јављали родитељи указујући на то да учитељице у првом, другом и трећем разреду осмолетке „пропитују” ђаке о родитељима. Истичу да се чак и у читанкама, у оквиру обраде појединих песама или штива, налазе и питања да ли се у кући поштују њихова, дечја права, шта им родитељи најчешће приговарају, како родитељи треба да се према њима односе, шта им се не допада у понашању њихових тата и мама. Тако се, рецимо, анализира песма „Шта је отац” Драгана Лукића у читанкама за трећи разред издавачких кућа „Клет” и „Креативни центар”.

Незадовољни родитељи упозоравају да и учитељи и издавачи изгледа заборављају да је све више деце која немају оца или мајку. Нека деца су рођена ванбрачно, другој су родитељи разведени, а има оних којима је један од родитеља умро. Зар нико не мисли о осећањима тих малишана, нити о томе да се неким од поменутих питања у школи, заправо, урушава углед родитеља?

Учитељи потврђују да је породица честа тема на часовима, али да они, као искусни педагози, успешно налазе меру и дозирају причу о родитељима и одрастању, тако да не повреде осећање ниједног детета.

– Нема табу тема. Потребно је само да особа која разговара са дететом буде осећајна, стрпљива, пажљива. Онда може да се прича и о темама најболнијим за малишане. Не знам како су организовани часови, али не видим ниједан разлог због којег се са децом не би разговарало о томе шта замерају родитељима. Свако дете је бар једном било љуто на свог оца. Уосталом, отац би сам требало да пита дете шта му оно замера – каже психолог Александар Димитријевић.

Учитељица Споменка Марковић објашњава да се у првом разреду, у оквиру предмета свет око нас, учи о породици. Циљ је да деца схвате да се породице разликују.

– Дато је све у сликама. На једној слици су белац и црнкиња. На тај начин деци показујемо да постоје и мешовити бракови, односно породице. На другој слици је мама са двоје деце, на трећој – мама, тата и троје деце, на четвртој се налазе мама, тата, деца, баба и деда. Све су то породице. Потом се поведе и разговор о њиховим породицама. За 20 година рада са децом нисам због прича о породици имала неких проблема. Када бих приметила да се неко растужио прекидала бих причу и прелазила на другу тему. Имала сам у разреду девојчицу која је умела да каже: „Мене тата није признао”, али код ње није било видних промена када се на часовима говорило о родитељима. Деца имају одбрамбени механизам и науче да живе с тим. Једном мом ученику мајка је умрла још док је био беба. Он јој је стално писао писма и „преко баке” слао сличице. За децу је најболније када се родитељи разводе и пред њима се међусобно тешко оптужују – сматра учитељица.

Наглашавајући да са децом ради по уџбеницима „Креативног центра” она вели да се у оквиру школског градива стално провлаче текстови о породици, али да и деца када год могу пишу о родитељима. Маме и тате су увек главни ликови њихових радова на теме: „Особа којој се дивим”, „Моја омиљена личност”...

– Приликом обраде басни, песама и прича, позивамо се на искуства ученика. Идемо од ближег ка даљем. Зато се све некако и врти око породице. Уколико се у неком штиву истиче вредноћа, онда се поведе разговор о сређивању собе, о расподели посла у кући и на крају се прича и о томе како се проводе викенди. Басне се морају ставити у контекст свакодневног живота како би се разумеле – образлаже наша саговорница.

Она вели да увек има времена да са децом пажљиво и стрпљиво прича. Када осети да је то потребно – час промени у ходу. Иако је следећи час математика, учитељ по потреби наставља причу започету на часу из српског језика или света око нас.

Споменка Марковић, међутим, наглашава да правила за тестирање ђака на нивоу државе налажу да питања не смеју да додирују емоције ученика, јер се проверава знање деце. Зато се у тим задацима не додирују личне теме. У њима нема ништа о породици или смрти.

А. Бркић