Обезбеђено ширење ЕУ

Један од аргумената за усвајање Лисабонског споразума било је даље проширење Европске уније, које – тврде политичари – није било могуће наставити са садашњим правним оквирима. Пошто је, између осталог, и нагло проширење праћено страхом „староседелаца” од доласка јефтине радне снаге било заслужно за потапање предлога Европског устава на референдумима у Француској и Холандији 2005. године, направљен је Лисабонски споразум за који је углавном гласано у националним парламентима, али у који су унете многе одредбе устава.

Тако ће, према Лисабонском споразуму, Србија своју молбу за пријем у ЕУ поднети Европском савету – телу које ће убудуће имати сталног председника – али ће о томе морати да обавести и Европски парламент и све парламенте држава чланица. Ова тела, међутим, неће имати никакву улогу у процесу придруживања.

Европски савет о пријему нових чланица одлучује једногласно, а држава кандидат мора пре свега да испуни основне услове: да поштује политичке вредности ЕУ – људска права, достојанство, слободу, демократију, једнакост, права мањина и владавину права. Међу условима су и тржишна економија и усклађивање правног система са системом ЕУ. Споразумом није дефинисано које све државе могу тражити пријем – у члану 49. наводи се да чланица може постати „свака европска држава која поштује” основна права. Где су границе Европе, није одређено.

Ипак, већина европских политичара узима здраво за готово да је пријем преосталих балканских држава само питање времена. „Кад земље западног Балкана буду интегрисане у ЕУ, доћи ће време за географску, економску и политичку консолидацију Европске уније”, пише у „Фајненшел тајмсу” бивши фински премијер Паво Липонен. „Не би требало да кажемо да проширења после тога неће бити, али грађанима Европе потребно је време да се навикну на удвостручавање броја чланица у свега десет година. Свима нам треба још времена да развијемо прави европски идентитет и да наше институције раде како би демократија боље функционисала на европском нивоу”, сматра Липонен, који је био и један од незваничних кандидата за првог председника Европског савета, односно „председника ЕУ”.  

Ако нови Европски савет одобри кандидатуру Србије на основу препоруке нове Европске комисије и ако у догледно време започну преговоре о приступу, овим процесом и даље ће руководити комесар за проширење. Тренутно се воде тешки преговори о томе која ће земља добити који сектор у комисији – у наредних пет година у овом извршном телу биће заступљена свака чланица ЕУ. Бугарска, која је у почетку тражила место комесара за енергетику, спремна је да се „задовољи” и местом комесара за проширење, тврде извори које цитира софијска штампа. Премијер Бојко Борисов за посао у Бриселу – Оли Рен је наговестио да га занима нека битнија функција – кандидује министарку спољних послова Румјану Желеву.

А и на другој страни Атлантика размишља се о последицама проширења. У прошлогодишњем извештају о Европској унији који је поднет Конгресу, наводи се да су неки амерички званичници „забринути да би негодовање европске јавности због проширења ЕУ могло да нашкоди даљем проширењу, нарочито на Турску и можда на Балкан”.

„Други наводе да би проширење ЕУ могло да има неке негативне последице по интересе Сједињених Држава. Неки, на пример, сматрају да би политичка нестабилност у средњоевропским или источноевропских државама могла да додатно погорша способност ЕУ да буде јачи фактор на светској сцени тиме што би у честим променама влада била мењана и политичка позиција тих земаља. С друге стране, има оних који се брину да би већа ЕУ, са више самопоуздања – и са економском снагом отприлике једнаком снази САД и са све већим политичким утицајем – могла све више да се супротставља јачини и престижу САД”, преносе се у званичном документу вашингтонска размишљања.