Јануар није кривац за депресије

„Јануар је најдепресивнији месец”, порука је којом нас медији „бомбардују” првих послепразничних дана, уз објашњења да је то због много новца који смо потрошили, зато што празници нису испунили очекивања, па се уместо срећним и задовољним људи осећају усамљено, напуштено, празно...

Професор др Мирослава Јашовић-Гашић, психијатар и директор Института за психијатрију Клиничког центра Србије, добар познавалац тајни депресије, каже за „Политику” да је истина да постоји веза између празника и психичких тегоба, али да, ипак, тешко да може да се каже да је јануар најдепресивнији месец у години.

– Особама које су већ имале депресивне епизоде, или онима који у себи носе одређени карактерни песимизам, који ће увек рећи да је чаша полупразна, а не полупуна, сви догађаји који су у вези са слављем и весељем још више утемељују осећај усамљености. Такође, постоје особе које имају сезонске депресије и ти људи реагују на промене климе, па и зимско доба, када је дан кратак. Међутим, то је увек индивидуална специфичност и не треба је генерализовати – каже професорка Јашовић.Додаје да је реч о различитим поремећајима расположења и емотивности, али и да је данас „модерно бити депресиван”.

Праву депресију, као и врло честе анксиозне поремећаје пацијенти и њихове породице, па чак и лекари опште праксе, тешко и препознају и прихватају. Зато се само 18 одсто особа са анксиозним поремећајима и депресијама лечи адекватно – тачно одређени лек примају у оптималној дози, имају психијатријску подршку, значи добру сарадњу са лекаром психијатром, знају да ову болест, баш као и сваку другу, прихватају и њихови ближњи у породици и колеге на послу. Нажалост, код нас је одлазак психијатру и даље срамота и нешто што се крије од познаника или колега на послу.

Депресије спадају у афективне поремећаје са највећом суицидалношћу: око 17 одсто депресивних покуша самоубиство барем једном у животу.

У току живота чак 45 одсто људи има неке депресивне симптоме. Значи, због губитка себи датог циља или вољене особе може бити тужан, утучен, нерасположен,безвољан, раздражљив, незадовољан, неспособан да ради, дружи се са људима...

– Код нас су веома чести различити анксиозни поремећаји, који су сродни депресијама по узроку и манифестацијама и у великој мери се и преклапају. Неретко психијатру пацијенти стижу тек пошто су претходно обишли чак и 20-30 лекара различитих специјалности, јер су симптоми анксиозности врло чести код наших људи. Симптоми су: страх и различите психосоматске манифестације, поремећаји сна, апетита, али и психички еквиваленти као што су нервоза, осећај немира... Разне су врсте анксиозних поремећаја – од стрепње, која је прва степеница узнемирености, а испољава се кроз осећај страха и забринутости или често са предубеђењем да ће се нешто лоше догодити. У анксиозне поремећаје спадају и разне фобије, напади панике, као једно од најболнијих искустава, на пример, када особа мисли да ће умрети од срчаних тегоба – појашњава др Јашовић.

Шта ће изазвати анксиозни поремећај, практично се никада не зна. И ту смо различити. Докторка каже да је анксиозност најчешће реакција на неки спољни или унутрашњи стресор, мада ни утицај генетике није безначајан. Некада се анксиозност јави пред неки одлучујући моменат у послу, важан састанак или јавни наступ, али је тада објашњива и адекватна, а и траје кратко.

Али, када се једна особа суочи са претњом губитка посла, разводом, неком трауматичном спољном ситуацијом, анксиозност може да постане психички поремећај који тражи пажњу стручњака, јер таква особа постаје несигурна, осећа страх, има застрашујуће виђење будућности, да нешто неће бити у реду и то мора да буде препознато као проблем. Наша саговорница каже да већина лекара код нас не препознаје сигнале анксиозности и депресије, па често пацијенти добијају мање количине лека од оптималне за нормално функционисање. Примећује да је на Западу овај проблем одавно у сфери решавања лекара опште праксе, а код нас ови пацијенти дуго лутају док не дођу до одговарајућег стручњака, психијатра.

Наша саговорница каже да данас постоји широка лепеза лекова за лечење анксиозности, као и за депресије, наравно уз одговарајућу психотерапију, али да лекове никада не треба узимати на своју руку.

– Особе са овим проблемима треба да знају да могу да воде нормалан живот и да раде. Нигде у свету се, изузев у тешким случајевима, такви пацијенти не хоспитализују. Човек мора да научи да живи са својим малим несавршеностима. Анксиозни поремећаји не укључују радну неспособност и ту са нашим пацијентима често наилазимо на невоље, јер им је тешко да прихвате да то није разлог за пензионисање. Евентуално тешке депресије, које се понављају, воде понекад у инвалидност и неспособност за рад – објашњава др Јашовић-Гашић.