Борба за штипаљку и жицу

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, октобра – „Гаће на сунце” – тако би могао да се назове растући покрет у Америци који се бори да поврати једну од грађанских слобода коју је узела држава – право да појединци свој веш суше на отвореном, уз помоћ разапете жице и штипаљки, што се у највећем делу остатка планете сматра подразумевајућим.

Колико је тема озбиљна потврђује и то што јој је „Њујорк тајмс” пре неки дан посветио свој редакцијски уводник, тиме су се бавиле велике ТВ мреже и остали велики дневници и магазини. На Интернету је активно мноштво сајтова и дискусионих форума о овој теми, која је нарочито популарна у студентским заједницама на универзитетима, међу генерацијом која је одрасла знајући само да се веш суши – само у машинама за сушење.

У дебати се потежу аргументи културе, економије, екологије и политике. Да све није тако једноставно, потврђује и подела на два табора који потежу сличне аргументе: једни мисле да је реч о праву појединца да чини оно што му је воља, док други инсистирају на праву заједница да дефинишу правила.

Углавном, јавно излагање веша погледима овде је нешто што се не препоручује и углавном изричито забрањује. То пише у сваком уговору за изнајмљивање стана, док кућевласници то прихватају у купопродајном документу. Сва овдашња насеља, предграђа великих урбаних центара, имају своја „удружења кућевласника”, која прописују урбану естетику (која је овде иначе на изузетно високом нивоу), од тога да вам травњак мора увек бити уредно покошен, да двориште не сме да буде ограђено, до боје фасаде. Једном донета, та правила могу да се мењају само ако се са тим писано сагласи 80, а понегде и сто одсто становника те „месне заједнице”, што се веома ретко дешава.

Забрана је мотивисана како естетским, тако и економским разлозима. Сматра се да је призор кошуља, поткошуља и осталог на разапетој жици поуздан доказ да неко себи не може да приушти машину за сушење, да је дакле сиромашан. А сиромаси у суседству обарају цену некретнина, што њихови власници, наравно, нипошто не желе.

Американци, навикли на удобност, у својим становима и кућама данас имају преко 80 милиона машина за сушење (на 300 милиона становника). Машина за веш и она за сушење продају се као један комплет. Стамбене зграде по правилу имају једну или више заједничких вешерница са овим уређајима на сваком спрату. Покрећу се убацивањем новчића, или, ако су новије, картицама са чипом.

Како је онда настао покрет против сушења веша на струју? Зачет је као део укупне акције у борни за штедњу енергије и спречавање климатских промена. Израчунато је да је, после фрижидера, машина за сушење највећи расипник електричне енергије у домаћинствима. Према званичним проценама Департмента за енергију, овај уређај троши шест одсто кућне струје, док активисти покрета тврде да је у питању између 10 и 15 одсто. Свака сушилица, уз то, својом потрошњом енергије годишње у атмосферу избаци тону угљен-диоксида, који је главни изазивач загревања планете.

Тренутно само 10 од 50 америчких држава има законе који изричито ускраћују права удружења кућевласника да ограничавају инсталирање система који користе соларну енергију – а активисти покрета за слободно сушење веша се боре да у ту категорију, као „уређаје с погоном на сунце и ветар”, уврсте и конопац са штипаљкама.

Законом је „забрањено да буде забрањено” јавно сушење веша сада само у Колораду, Мејну, Флориди, Јути, Мејну и на Хавајима.

На челу кампање је тренутно „Покрет за веш”, удружење које на свом веб-сајту износи сијасет аргумената у прилог укидања рестрикција за сушење, од навођења примера Италије где веш на струју суши само три одсто домаћинстава, па до застрашивања подацима да машине за сушење годишње у Америци изазову 17.700 пожара са 15 смртних случајева.

Један британски продуцент је снимио и документарни филм с насловом „Сушити за слободу”, који је на енглеском игра речи – од „Умрети за слободу” разлика је само у једном слову. Филм се иначе бави умирањем: примером једног убиства после комшијске свађе у држави Мисисипи – убица је изгубио живце после вишегодишњег спорења са суседом око сушења веша, па је ствар решио потезањем пиштоља.

У дискусији која се развила на сајту „Њујорк тајмса” после уводника о слободи сушења, најдаље је отишла једна читатељка која је ритуал простирања веша описала ко уметнички чин и естетски доживљај: поглед у небо, штипаљке у устима... али је на крају признала да по киши ипак укључује машину.

У анкети која се на сајту „Покрета за веш” води од јануара ове године, питање гласи: „Да ли је добра идеја да се жица за веш постави у дворишту Беле куће?” „Да, наравно”, заокружило је 97 одсто учесника.

На потезу је прва дама – Мишел Обама.