Тинејџерка на којој почива домаћинство

Марковац – Анита Стојадиновић из села Марковац, 15 километара удаљеног од Велике Плане, иако јој је тек 18 лета, већ четири године је практично глава породице. Она брине о слепом оцу Живомиру (56), обавља кућне послове и кад год треба, помаже и чобанину Пери Трајићу, кога су ангажовали да им чува козе. Једини ослонац Анити је бака Вера (80), која се стара о припремању хране.

– Било ми је 14 година када нас је мама Весна оставила. Пошто је сестра Анђела, старија од мене годину дана, у то време похађала средњу уметничку школу у Нишу, ја сам водила оца по лекарима, узимала упуте, бринула када треба да попије који лек. Али, ништа ми није тешко и не допуштам да ме ико сажаљева – каже нам Анита, која уз све послове похађа и гимназију у 15 километара удаљеној Великој Плани.

Поред свих обавеза, она стигне да посети чобанина, помогне му шта треба око коза и са оцем направи сир и вурду, врсту крем-сира.

– Тата је пре четири године доживео шлог од ког се релативно брзо опоравио, али је потом здравље почело да му се нарушава. Лекари су дијагностиковали ретинопатију дијабетику, шећер му је уништио вид, на десно око је потпуно слеп а на лево види само два посто. Док је отац био здрав, правили смо много сира и вурде, како се зове крем-сир од козјег млека. Од продаје смо лепо зарађивали, али сада ја нисам у стању да направим веће количине, већ тек толико да има за нас у кући. Козје млеко предајемо млекари по цени крављег, иако је вредније, јер нам је тих тридесетак хиљада које добијемо месечно једини приход – прича нам Анита, додајући да на броју тренутно имају 13 јарића и 62 козе, за чију мужу је задужен чобанин Пера, а у том послу му помаже и Анитин отац Живомир.

– У тору и око њега сналазим се без ичије помоћи, па ја и Пера за сат и по помуземо све козе – каже нам Живомир гласом одлучног борца против животних невоља које су га снашле, па нам је јасно од кога је Анита наследила одважност. Живомир нерадо говори о својој болести, али воли да прича о данима када је радио на бродовима „Адријатик“ и „Бетелџис“.

– Имао сам 27 година када сам први пут крочио на палубу. Опловио сам добар део света, једино нисам био у Јапану и Аустралији – каже нам с нескривеним поносом Живомир Стојадиновић.

Зорица Глигоријевић

-------------------------------------------------------

Академија или филозофија

Анита похађа гимназију са врло добрим успехом, а налази снаге и времена да се посвети стварима које је испуњавају срећом:

– Члан сам аматерског позоришта „Васко“ у Великој Плани. На позоришном фестивалу у Крагујевцу добила сам награду за споредну женску улогу. Жеља ми је да упишем академију драмских уметности, а ако не успем, волела бих да студирам филозофију – поверава нам Анита.