Неформална затворска моћ

Криминолози упозоравају да се не може схватити психологија убице, или било ког другог учиниоца, ако се не познаје социологија жртве. У затворској виктимологији, такође, постоје осуђени предодређени за улогу жртве. У осуђеничкој популацији су, поред непопуларних цинкароша, угрожена деца богатих родитеља, али и физички слаби осуђеници који имају субмисиван (покоран) однос према другима. Жртве могу бити и криминално инфицирани осуђеници који су издали своје другаре на суђењу, што им је у једном тренутку помогло, (мања казна), али у затвору им је створило проблем.

Неформални осуђенички систем је, дакле, главно извориште и генератор насиља у затворима. Као што је осуђеник формално распоређен у васпитну групу и на радно место у погон, он је незванично и члан неког осуђеничког колектива. Чланови осуђеничких колектива имају своје ритуале и територије. Током дана, а нарочито у слободно време и током ноћи, неформални осуђенички систем је најактивнији. Након ручка у шетњама по кругу осуђени се крећу у групама, демонстрирајући своју снагу, како супарничком колективу, тако и службеним лицима, а пре свега стражи. Колективци своју моћ демонстрирају преко територија. Уопштено говорећи, територијалност је битна и за запослене и за осуђене. Преко економије територијалности може се прецизно уочити дистрибуција моћи међу затворскима актерима.

Међу запосленима постоји подела на оне који раде у управи и на остале, којима је забрањено уношење мобилних апарата. Обични административци, самим тим што имају канцеларију у управи, доживљавају себе као важније, рецимо од васпитача, који своје канцеларије, по правилу, имају у другој згради. За осуђене расподела територија је такође веома битна. У ,,групама” где спавају они користе најбоље собе, такозване самице. На кругу се знају клупе где седе, а главно место за демонстрацију моћи је дом културе. У малолетничком затвору зграда дома културе је, заправо, бастион неформалног осуђеничког система. Службенички ресторан такође је осуђеничка територија која се током дана брзо трансформише из службеничке, за време доручка, у осуђенички простор, где свакодневно борави један број осуђеника. Слично дому културе и службенички ресторан је заправо простор где се обликује неформално осуђеничко дружење. Н.О.С. се ствара на свим радним местима где има осуђеника, и у гаражи, на економији, стационару... Колективци такође демонстрирају своју моћ преко места у строју – они су увек у првим редовима.

На музичким концертима лидери седе први до бине и они смеју да се веселе. Припадници банде такође. Док клошари не смеју ни да подигну главу. У осуђеничкој трпезарији колективци седе са стране, односно на бочним местима, као ,,први међу једнакима”. Такође, само колективци смеју да улазе у дневни боравак и да седе први испред ТВ апарата док су лидери у кафићу. Осуђени који нису у колективу су маргиналци, „радијатор бригада”, избачени на ходник у интернату. Све се то дешава пред очима стражара, дежурног у интернату.

Неформалне затворске групе су заинтересоване да контролишу подручје кадровске политике. За осуђене а и за поједине службенике од велике је важности ко ће бити шеф, рецимо, васпитача. Јер за неформалне групе веома је битно да им он буде ,,партнер” у преговорима, али истовремено и неко ко ће да прогања њихове васпитаче.

социолог-васпитач у КПЗ за малолетнике у Ваљеву