Превелика сенкa града

У којој мери београдизација (метрополизација) у Србији постоји?

Чињеница је да живимо у сваколико загађеном времену у којем се и највећи део свакодневног вокабулара пропушта кроз призму сачињену од политичких значења. Тако се и израз „београдизација” код нас најчешће разуме у свом негативном и политички произведеном значењу. Ова синтагма практично означава сву могућу доминацију, централизацију, поделу на центар и периферију − све до нама увек пријемчивих а вазда прејаких израза попут „отимачине” или „угњетавања”.

Треба одмах рећи: Београд је једина метропола у овој држави, ма каква и колика да је. Није ова наша средина једина у којој се један град, уз то још и главни, наметнуо својом величином и садржајима материјалне и духовне природе који граде његов метрополитенски значај. Таквих градова има једнако у развијеном и неразвијеном свету и, дакако, у Европи. Готово да је правило да се свугде где је такозвани степен урбане примарности (однос првог и следећег града по величини) изузетно велик јављају неки облици изразите доминације оног већег. То да је Београд метропола, са мање или више искреним уверењем, или пак с киселим осмехом на лицу, препознали су и становници главих градова земаља које су настале распадом заједничке државе и којима је некако одувек сметало то што је Београд баш тако наметљив у својој појавности. Међутим, сваки велики град није метропола, као што ни свака метропола не мора да буде велик град у свом националном окружењу. Постоји код нас, међутим, један парадокс који баш и није уобичајен у пракси метрополитенске доминације у оном свету на који бисмо желели да личимо. То је чињеница да је позиција Београда одувек, а поготово од последње деценије минулог века до данас, била нека врста политичког бастиона из којег се управљало осталим подручјима. Питања либералне или осмишљене регионалне политике у којима би градови проналазили своја реална политичка, економска и културна значења код нас су под прејаким притиском политичке елите недораследа управља било чиме, па и оним процесима који се односе на рационалне политике и одржив просторно-територијални и сваки други развој. Позицијом Београда, којом је он показао да је све остало у Србији тек жалосна периферија, политичари су добрано јасно учврстили добро познату тврдњу А. Лефевра да је „град отисак друштва у простору”.

На питање да ли је београдизација још израженија чињеницом да се у међувремену држава смањила, одговор је, наравно, позитиван. Ни за ког, па ни за саму метрополу, не може бити добро то што безмало четвртина становника државе живи у једном граду.

О томе како се ова метрополизација испољава могли би речито да говоре многи подаци економске, културне и политичке природе,а њихово набрајање представљало би бескрајну листу. С тим да је највећи број њих произведен у политичкој сфери. Довољна је и чињеница да један град усисава највећи део финансијских средстава који се ствара на територији читаве републике. Неку своју листу могао би да направи и готово сваки грађанин од 23 (провинцијска) града, колико их, осим Београда, има у Србији. Вероватно је да се многи не би сложили с тим да су градови у којима обитавају провинцијски, све до оног тренутка када би им се јасно испоставио друштвени биланс развоја територије Србије. Друштвени биланс у овој држави, међутим, још никад није направљен. Да је Београд веома профитабилно и истовремено политички најважније предузеће у држави, говори и чињеница да је најважнија позиција након сваких избора у Србији, одмах после шефа државе, чак мождаважнија од премијерског, позиција градоначелника.

Превелика сенка коју Београд баца на остали део Србије за многе градове није угодна; пример Новог Сада, који би да буде „војвођанска метропола” искључиво је политичке природе.

Они којима се чињеница о београдизацији не допада требало би да буду свесни да таман и да политика напусти урбано бојно поље, Београд би и даље био метропола. У сваком времену, у сваком друштву, велики градови одувек су представљали промоторе развоја друштва; чак и кад су наизглед опадали. Ова лекција из урбане историје већ пет миленијума се понавља и потврђује.

Професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду