Prevelika senka grada

U kojoj meri beogradizacija (metropolizacija) u Srbiji postoji?

Činjenica je da živimo u svakoliko zagađenom vremenu u kojem se i najveći deo svakodnevnog vokabulara propušta kroz prizmu sačinjenu od političkih značenja. Tako se i izraz „beogradizacija” kod nas najčešće razume u svom negativnom i politički proizvedenom značenju. Ova sintagma praktično označava svu moguću dominaciju, centralizaciju, podelu na centar i periferiju − sve do nama uvek prijemčivih a vazda prejakih izraza poput „otimačine” ili „ugnjetavanja”.

Treba odmah reći: Beograd je jedina metropola u ovoj državi, ma kakva i kolika da je. Nije ova naša sredina jedina u kojoj se jedan grad, uz to još i glavni, nametnuo svojom veličinom i sadržajima materijalne i duhovne prirode koji grade njegov metropolitenski značaj. Takvih gradova ima jednako u razvijenom i nerazvijenom svetu i, dakako, u Evropi. Gotovo da je pravilo da se svugde gde je takozvani stepen urbane primarnosti (odnos prvog i sledećeg grada po veličini) izuzetno velik javljaju neki oblici izrazite dominacije onog većeg. To da je Beograd metropola, sa manje ili više iskrenim uverenjem, ili pak s kiselim osmehom na licu, prepoznali su i stanovnici glavih gradova zemalja koje su nastale raspadom zajedničke države i kojima je nekako oduvek smetalo to što je Beograd baš tako nametljiv u svojoj pojavnosti. Međutim, svaki veliki grad nije metropola, kao što ni svaka metropola ne mora da bude velik grad u svom nacionalnom okruženju. Postoji kod nas, međutim, jedan paradoks koji baš i nije uobičajen u praksi metropolitenske dominacije u onom svetu na koji bismo želeli da ličimo. To je činjenica da je pozicija Beograda oduvek, a pogotovo od poslednje decenije minulog veka do danas, bila neka vrsta političkog bastiona iz kojeg se upravljalo ostalim područjima. Pitanja liberalne ili osmišljene regionalne politike u kojima bi gradovi pronalazili svoja realna politička, ekonomska i kulturna značenja kod nas su pod prejakim pritiskom političke elite nedorasleda upravlja bilo čime, pa i onim procesima koji se odnose na racionalne politike i održiv prostorno-teritorijalni i svaki drugi razvoj. Pozicijom Beograda, kojom je on pokazao da je sve ostalo u Srbiji tek žalosna periferija, političari su dobrano jasno učvrstili dobro poznatu tvrdnju A. Lefevra da je „grad otisak društva u prostoru”.

Na pitanje da li je beogradizacija još izraženija činjenicom da se u međuvremenu država smanjila, odgovor je, naravno, pozitivan. Ni za kog, pa ni za samu metropolu, ne može biti dobro to što bezmalo četvrtina stanovnika države živi u jednom gradu.

O tome kako se ova metropolizacija ispoljava mogli bi rečito da govore mnogi podaci ekonomske, kulturne i političke prirode,a njihovo nabrajanje predstavljalo bi beskrajnu listu. S tim da je najveći broj njih proizveden u političkoj sferi. Dovoljna je i činjenica da jedan grad usisava najveći deo finansijskih sredstava koji se stvara na teritoriji čitave republike. Neku svoju listu mogao bi da napravi i gotovo svaki građanin od 23 (provincijska) grada, koliko ih, osim Beograda, ima u Srbiji. Verovatno je da se mnogi ne bi složili s tim da su gradovi u kojima obitavaju provincijski, sve do onog trenutka kada bi im se jasno ispostavio društveni bilans razvoja teritorije Srbije. Društveni bilans u ovoj državi, međutim, još nikad nije napravljen. Da je Beograd veoma profitabilno i istovremeno politički najvažnije preduzeće u državi, govori i činjenica da je najvažnija pozicija nakon svakih izbora u Srbiji, odmah posle šefa države, čak moždavažnija od premijerskog, pozicija gradonačelnika.

Prevelika senka koju Beograd baca na ostali deo Srbije za mnoge gradove nije ugodna; primer Novog Sada, koji bi da bude „vojvođanska metropola” isključivo je političke prirode.

Oni kojima se činjenica o beogradizaciji ne dopada trebalo bi da budu svesni da taman i da politika napusti urbano bojno polje, Beograd bi i dalje bio metropola. U svakom vremenu, u svakom društvu, veliki gradovi oduvek su predstavljali promotore razvoja društva; čak i kad su naizgled opadali. Ova lekcija iz urbane istorije već pet milenijuma se ponavlja i potvrđuje.

Profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu