Једно мишљење, петнаест судија

Међународни суд правде је главни судски орган Уједињених нација. Он поступа у складу са статутом као саставним делом Повеље УН. Међународни суд правде, осим пресуда, доноси и саветодавна мишљења. Генерална скупштина УН и Савет безбедности могу тражити од Међународног суда правде да им да саветодавно мишљење по сваком правном питању.

Суд може давати саветодавно мишљење на тражење било којег тела овлашћеног Повељом УН или у складу са њом тражити такво мишљење. Оцена о потреби тражења и прихватљивости давања саветодавних мишљења је на онима који о томе одлучују. За Генералну скупштину УН и Савет безбедности то се формулише као: ,,могу тражити”, а за Међународни суд правде: ,,може давати” саветодавно мишљење. Суд није обавезан да одговори на захтев који му је упућен. Он је, међутим, у више случајева истицао да ,,у начелу одговор на захтев за мишљење не треба да буде одбијен”. Заиста требало би да постоје ,,одлучујући разлози” да се поступи друкчије.

Саветодавно мишљење садржи: датум доношења мишљења, имена судија који су учествовали у његовом доношењу, скупни извештај поступка, чињеничне околности, правне мотиве, одговор на постављено питање, број и имена судија који чине већину, који је текст веродостојан.

Све одлуке суда доносе се већином гласова присутних судија. У случају једнаке поделе гласова одлучујући глас има председник суда или судија који га замењује. Судије могу да придруже одвојена или издвојена мишљења, као и декларације.

О правној природи саветодавних мишљења суд се изјаснио на следећи начин: ,,Одговор суда искључиво има саветодавни карактер, као такав он не би могао имати обавезно дејство”. Саветодавна мишљења се у доктрини наводе често, а и државе и међународне организације се позивају на њих. Како у парничној материји, тако и у вршењу саветодавне функције, Суд примењује исте изворе међународног права, тј. познати члан 38 статута суда (уговори, обичајна правна правила, општа правна начела, судска пракса, доктрина, правичност – еx aequo et bono). Општи преглед 52 донета саветодавна мишљења даје нам сазнање из ове области међународног правосуђа.

Генерална скупштина УН усвојила је 8. октобра прошле године резолуцију којом тражи од Међународног суда правде саветодавно мишљење о следећем питању: ,,Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених органа самоуправе на Косову у складу са међународним правом”? За резолуцију су гласали представници 77 држава, шест је било против, 74 уздржаних, а одсутних 35. Против резолуције су се изјасниле: САД, Албанија, Науру, Палау, Маршалска Острва и Макронезија. Резолуција је донета на предлог Србије, а стављање ове тачке на дневни ред Генералне скупштине постигнуто је консензусом у Генералном комитету скупштине (28 чланова).

До сада су 62 државе признале независност Косова. До одређеног рока који је поставио суд, 36 држава чланица УН, укључујући и Србију, доставиле су писане извештаје и обавештења о постављеном питању, а 14, укључујући и Србију, доставиле су примедбе на друге поднеске. Привремени органи самоуправе на Косову такође су то учинили.

Јавне седнице, по одлуци суда, почеће 1. децембра, дакле за мање од месец дана. До сада се за учешће у расправи пријавила 31 држава, укључујући све сталне чланице Савета безбедности. То исто важи и за Србију, као и за привремене органе самоуправе на Косову. Састав суда у 2009. је, по државама од којих су изабране судије, следећи: председник Јапан, потпредседник Словачка, судије: Кина, Сијера Леоне, Јордан, САД, Немачка, Француска, Нови Зеланд, Мексико, Мароко, Русија, Бразил, Сомалија, Уједињено Краљевство (укупно 15 судија). У овом случају нема националних судија ад хок.

Поменућу два рада, најближе у вези с питањем које је постављено суду: ,,Преговори о Косову у контексту међународних норми”, Милана Шаховића (Хелсиншка повеља), и ,,Србија пред светским судом”, монографија Бранка Ракића.

професор Правног факултета у Београду, у пензији