Када време стане…

Мислим да смо одржали најбољи наступ у каријери, написао је пре три године певач састава „Симпл мајндс” Џим Кер у свом онлајн дневнику одмах после првог наступа у београдском „Сава центру”… И после тог спектакуларног концерта славни шкотски бенд враћа се у Београд. Овога пута наступиће у Београдској арени у оквиру турнеје на којој промовишу нови албум „Graffiti Soul”. Концерт је заказан за среду, 11. новембар, а Џим Кер, који је поред Чарлија Бурчила, „мотор” овог бенда већ три деценије, овако се за „Политику” присећа првог наступа у српској престоници:

– Био сам екстатичан. Људи су нам рекли да је Београд сјајан, али ни у лудилу нисмо очекивали да ћемо на нашем првом концерту бити тако добро прихваћени. У том тренутку, пре три године, био сам пун таквог емотивног набоја, какав не памтим. Баш зато морамо много да радимо на предстојећем концерту, као и ви. Бићемо, као и добро вино, бољи, јер смо старији. Заиста се радујем концерту. Желимо да наградимо публику због онако топлог пријема прошлог пута и да приредимо бољи наступ. Пред сваки концерт говоримо себи: „Вечерас је наша ноћ!” Публика има само ту једну ноћ и зато нам време стане и све се врти око тог једног тренутка.

Док сте стварали нови албум „Graffiti Soul”, Ваша мајка је пролазила кроз тежак период. Борила се против рака, и она Вам је била инспирација…

Да, баш у том периоду преживљавала је тешке тренутке и још увек се бори. Знате, тада сам мислио да нећу бити у стању да радим, да ћу морати све да откажем. А она ми је рекла: „Зар хоћеш да се осећам још горе? Мораш да радиш!” Зато смо све радили у Глазгову упркос тим околностима. У праву сте, заиста ми је била инспирација!

За нови албум сте добили одличне критике. Али, да ли сте, можда, допрли до нове публике?

Када правите нову музику, вама се свиђа, али то је субјективни осећај и никада нисте сигурни на какав ће пријем наићи. Зато је одлично када вас јавност охрабри. Али, не можете јурити нове обожаваоце, то није добро. Ви и ја бисмо данас могли да напишемо неку песму која нам се свиђа, али ако се она не допада нашим пријатељима, шта онда? Свако мора да ради оно што му је у срцу.

Летос сте свирали на концерту посвећеном Нелсону Мандели на Вемблију. Тај концерт многе је подсетио на ваше „политичке дане”. Током осамдесетих кроз своју музику врло јасно сте указивали на главне политичке проблеме у свету. Зар Вас данас ништа из тог миљеа не погађа толико да бисте о томе писали?

Ако говоримо о нашој „политичкој” фази, никада не бих рекао да се не бисмо вратили у тај период. Али, природа политике се променила. Ако се сетите тог периода – Берлинског зида, Регана, Тачерове, апартхејда, Русије, Америке, сетићете се и да је свет тада био подељен. Политика више није иста, али проблеми и главна питања су остали исти. Зато мислим да су песме као што су „Belfast Child” и „Mandela Day” и данас релевантне, јер Мандела је симбол борбе за људска права, а не терориста како га је Маргарет Тачер називала пре 20 година. Али, данас немамо потребу да пишемо такве нумере.

Прошло је 30 година од изласка Ваше прве плоче „Life in a Day”. Да ли бисте рекли да су протекле три деценије биле пријатна „вожња” за Вас?

Наравно, били смо благословени. Ма, освојили смо лото! Када као дечак сањаш нешто и то ти се оствари, то је и боље него да си освојио лото. Нико нам није дао књигу правила, а нисмо се појавили ни у „Икс фактору”. Ми смо радили, знојили се и зато јесте то било дивно путовање и, на срећу, још увек је. Музика је једна фантастична слагалица и нисам уморан од решавања исте.

Музика се много променила последњих година, нарочито са развојем дигиталних технологија. Да ли Интернет видите као претњу или као бонус?

Технички Интернет је фантастична ствар за музику, нарочито ако говоримо о дистрибуцији. Али, индустрија какву знамо, која је имала своје добре и лоше стране, у великој је опасности и нико не зна како да је поправи. Да сам ја четрнаестогодишњи дечак који живи у Глазгову, воли музику, нема новац, а нека песма ми је надохват руке, шта мислите шта бих урадио? Али тиме треба да се баве пословни људи, а ја ћу радије смишљати „привлачан” рефрен.

Медијима је увек био интересантан Ваш приватан живот. После два брака са јавним личностима (Криси Хајнд и Петси Кенсит), рекли сте да, када бисте се поново женили, Ваша супруга би требало да има „прави” посао?

Један новинар ме је питао какве жене волим, а ја сам рекао жене са послом. Иако је то шала, у ствари је поента у томе. Оно што сам мислио, а односи се и на мене, јесте да треба имати једнаког партнера који неће седети и чекати те. Тако ће само излудети.

Ваша следећа супруга ће радити у…

Хм, у Мекдоналдсу!

Ви живите на Сицилији, а Чарли Бурчил у Риму. Сицилија је за Вас магично место, али где је Шкотска у Вашем срцу?

Шкотска ми је у крви и у срцу, наравно. Али, знате, постоје две врсте Шкота – они који седе код куће и размишљају о планинама, и они други коју одлазе у свет и придружују се другим заједницама… Ја сам у овој другој категорији, рођен сам за путовања.

Да ли је могуће имати планове после 30 година бављења музиком?

Знате, ја имам 50 година, у шта никако не могу да поверујем, али само док се не погледам у огледало. Има много ствари које ме привлаче, узбуђују, али за неке више немам времена. И то је сурова реалност. Тренутно се моји планови тичу само музике и, на срећу, пун сам идеја.