Kada vreme stane…

Mislim da smo održali najbolji nastup u karijeri, napisao je pre tri godine pevač sastava „Simpl majnds” Džim Ker u svom onlajn dnevniku odmah posle prvog nastupa u beogradskom „Sava centru”… I posle tog spektakularnog koncerta slavni škotski bend vraća se u Beograd. Ovoga puta nastupiće u Beogradskoj areni u okviru turneje na kojoj promovišu novi album „Graffiti Soul”. Koncert je zakazan za sredu, 11. novembar, a Džim Ker, koji je pored Čarlija Burčila, „motor” ovog benda već tri decenije, ovako se za „Politiku” priseća prvog nastupa u srpskoj prestonici:

– Bio sam ekstatičan. Ljudi su nam rekli da je Beograd sjajan, ali ni u ludilu nismo očekivali da ćemo na našem prvom koncertu biti tako dobro prihvaćeni. U tom trenutku, pre tri godine, bio sam pun takvog emotivnog naboja, kakav ne pamtim. Baš zato moramo mnogo da radimo na predstojećem koncertu, kao i vi. Bićemo, kao i dobro vino, bolji, jer smo stariji. Zaista se radujem koncertu. Želimo da nagradimo publiku zbog onako toplog prijema prošlog puta i da priredimo bolji nastup. Pred svaki koncert govorimo sebi: „Večeras je naša noć!” Publika ima samo tu jednu noć i zato nam vreme stane i sve se vrti oko tog jednog trenutka.

Dok ste stvarali novi album „Graffiti Soul”, Vaša majka je prolazila kroz težak period. Borila se protiv raka, i ona Vam je bila inspiracija…

Da, baš u tom periodu preživljavala je teške trenutke i još uvek se bori. Znate, tada sam mislio da neću biti u stanju da radim, da ću morati sve da otkažem. A ona mi je rekla: „Zar hoćeš da se osećam još gore? Moraš da radiš!” Zato smo sve radili u Glazgovu uprkos tim okolnostima. U pravu ste, zaista mi je bila inspiracija!

Za novi album ste dobili odlične kritike. Ali, da li ste, možda, doprli do nove publike?

Kada pravite novu muziku, vama se sviđa, ali to je subjektivni osećaj i nikada niste sigurni na kakav će prijem naići. Zato je odlično kada vas javnost ohrabri. Ali, ne možete juriti nove obožavaoce, to nije dobro. Vi i ja bismo danas mogli da napišemo neku pesmu koja nam se sviđa, ali ako se ona ne dopada našim prijateljima, šta onda? Svako mora da radi ono što mu je u srcu.

Letos ste svirali na koncertu posvećenom Nelsonu Mandeli na Vembliju. Taj koncert mnoge je podsetio na vaše „političke dane”. Tokom osamdesetih kroz svoju muziku vrlo jasno ste ukazivali na glavne političke probleme u svetu. Zar Vas danas ništa iz tog miljea ne pogađa toliko da biste o tome pisali?

Ako govorimo o našoj „političkoj” fazi, nikada ne bih rekao da se ne bismo vratili u taj period. Ali, priroda politike se promenila. Ako se setite tog perioda – Berlinskog zida, Regana, Tačerove, aparthejda, Rusije, Amerike, setićete se i da je svet tada bio podeljen. Politika više nije ista, ali problemi i glavna pitanja su ostali isti. Zato mislim da su pesme kao što su „Belfast Child” i „Mandela Day” i danas relevantne, jer Mandela je simbol borbe za ljudska prava, a ne terorista kako ga je Margaret Tačer nazivala pre 20 godina. Ali, danas nemamo potrebu da pišemo takve numere.

Prošlo je 30 godina od izlaska Vaše prve ploče „Life in a Day”. Da li biste rekli da su protekle tri decenije bile prijatna „vožnja” za Vas?

Naravno, bili smo blagosloveni. Ma, osvojili smo loto! Kada kao dečak sanjaš nešto i to ti se ostvari, to je i bolje nego da si osvojio loto. Niko nam nije dao knjigu pravila, a nismo se pojavili ni u „Iks faktoru”. Mi smo radili, znojili se i zato jeste to bilo divno putovanje i, na sreću, još uvek je. Muzika je jedna fantastična slagalica i nisam umoran od rešavanja iste.

Muzika se mnogo promenila poslednjih godina, naročito sa razvojem digitalnih tehnologija. Da li Internet vidite kao pretnju ili kao bonus?

Tehnički Internet je fantastična stvar za muziku, naročito ako govorimo o distribuciji. Ali, industrija kakvu znamo, koja je imala svoje dobre i loše strane, u velikoj je opasnosti i niko ne zna kako da je popravi. Da sam ja četrnaestogodišnji dečak koji živi u Glazgovu, voli muziku, nema novac, a neka pesma mi je nadohvat ruke, šta mislite šta bih uradio? Ali time treba da se bave poslovni ljudi, a ja ću radije smišljati „privlačan” refren.

Medijima je uvek bio interesantan Vaš privatan život. Posle dva braka sa javnim ličnostima (Krisi Hajnd i Petsi Kensit), rekli ste da, kada biste se ponovo ženili, Vaša supruga bi trebalo da ima „pravi” posao?

Jedan novinar me je pitao kakve žene volim, a ja sam rekao žene sa poslom. Iako je to šala, u stvari je poenta u tome. Ono što sam mislio, a odnosi se i na mene, jeste da treba imati jednakog partnera koji neće sedeti i čekati te. Tako će samo izludeti.

Vaša sledeća supruga će raditi u…

Hm, u Mekdonaldsu!

Vi živite na Siciliji, a Čarli Burčil u Rimu. Sicilija je za Vas magično mesto, ali gde je Škotska u Vašem srcu?

Škotska mi je u krvi i u srcu, naravno. Ali, znate, postoje dve vrste Škota – oni koji sede kod kuće i razmišljaju o planinama, i oni drugi koju odlaze u svet i pridružuju se drugim zajednicama… Ja sam u ovoj drugoj kategoriji, rođen sam za putovanja.

Da li je moguće imati planove posle 30 godina bavljenja muzikom?

Znate, ja imam 50 godina, u šta nikako ne mogu da poverujem, ali samo dok se ne pogledam u ogledalo. Ima mnogo stvari koje me privlače, uzbuđuju, ali za neke više nemam vremena. I to je surova realnost. Trenutno se moji planovi tiču samo muzike i, na sreću, pun sam ideja.