Време хуманости Клода Леви-Строса

Вест о одласку највећег савременог антрополога Клода Леви-Строса чији је стоти рођендан прошле године обележен и прослављен у читавом свету,стиже као неминовна сенка сваке светлости. Те једноставне и међусобно супротстављене чињенице које симболизују живот и смрт творе основну бинарну структуру постојања,изражену најпре у језику а потом и у свим облицима људског друштвеног, културног и духовног самопотврђивања.

Реч структура је кључни појам који је обележио дело једног од утемељивача структурализма и оснивача модерне антропологије. За разлику од променљивости облика и система, структура је непроменљивост коју је он настојао да открије у истраживању различитих аспеката културе. Узимајући језик као основ људске менталне сложености која поништава сваку разлику између људи, Леви-Строс указује да одређени обрасци понашања и мишљења одликују све људе. Они се не разликују по својим менталним способностима већ их међусобно разликују само конструкције настале на основу природних датости, боје коже, изгледа и културних карактеристика.

„Дивља мисао”, како гласи наслов његовог теоријски најзначајнијег дела, није мисао дивљака већ мисао у елементарном стању која не диференцира тренутак посматрања од тренутка тумачења, а различита је од припитомљене мисли која је таква,првенствено,због остварења неке користи. Својствену свим људима и посебноизражену у митовима које људи стално стварају, „дивљу мисао” лако можемо пронаћи у себи, али обично настојимо да је препознамо у припадницима егзотичних заједница. Пројекцијом, дакле, те елементарне форме мишљења у друге,и културно различите,успостављамо дистанцу према њима да бисмоих означили интелектуално инфериорнијим од нас. Као што независно од својих садржаја митови највише говоре о својим ствараоцима, тако и наш однос према другима говори првенствено о нама самима.

Полазећи од човека који, без обзира којој култури припада, увек настоји да разуме свет у којем постоји и да то своје разумевање искаже одговарајућим културним тумачењем, Леви-Строс је доказао равноправност различитих култура и њихових твораца. У тој универзалности људске културе огледа се њена хуманистичка димензија која укида сваку разлику између тзв. „нижих” и „виших” култура.

Изузетан стил и хуманистички аспект његовог дела учиниле су Леви-Строса једним од највећих интелектуалаца двадесетог века чије су идеје биле подстицајне и читавим генерацијама аутора из области друштвених наука. Зато је минули век у антропологији и друштвеним наукама обележен његовим делом. Иако су,наиме,многи оспоравали структурализам, савремена антропологија усвојила је критеријуме и циљеве проучавања везане за откривање и тумачење логике разматраних култура или појединих њихових аспеката.

Примењујући структуралистички метод у својој модификованој верзији, која је омогућавала већу изражајност ауторске имагинације, Леви-Строс је резултате својих истраживања и своје ставове умео да искаже на литерарно атрактиван и занимљив начин. Довољно је, на пример, прочитати његове „Тужне тропе” или само завирити у наслове првог тома „Митологика”па у антропологу открити изузетног и великог писца. Значајнија и вреднија од свега што се може сматрати спорним у његовим делима, та ауторска и литерарна димензија његовог текста увек ће привлачити будуће читаоце.

Вест о Леви-Стросовој смрти није само тужан медијски троп који је за трен обишао планету. У њој се назире и фигура коју препознајемо као залебделу сенку оног белог платна којесу урођеници оставили на дрвећу и,после познанства са знатижељним истраживачем,отишли даље. На екрану тог платна меланхолични интелектуалац попут Леви-Строса видео је тужну слику која је наговештавала не само крај аутентичних култура већ и упозоравала на опасност нестајања људског света. Прослава његове стогодишњице прошла је без његовог појављивања у јавности, а његово образложење да данашњи свет више није и његов свет само је наговестило његов одлазак. Одлазак из света који све више губи ону хуману димензију коју је на најбољи начин афирмисао највећи антрополог данашњице.